Džabaletanov dnevnik sa 23. FAF-a | Prvi deo

Festival autorskog filma (FAF) uspešno se održava već 23 godine i ima za cilj da publici predstavi najbolja savremena filmska ostvarenja. Filmove koje imate prilike da pogledate za vreme trajanja festivala retko ćete naći na redovnom repertoaru bioskopa. Kao i svake godine do sada, program FAF-a čine pobednički filmovi svetskih festivala i filmovi koji nas uvode u nove tokove autorskog stvaranje. Džabaletan, kao prijatelj ovogdišnjeg FAF-a, svojim čitaocima predstaviće filmove koji su obeležili 23. izdanje ovog filmskog festivala. U prvom delu dnevnika možete pročitati nešto više o filmovima Hepiend i Kaniba.

Hepiend

Novi film Mihaela Hanekea ponudio nam je sliku života jedne buržoaske porodice. Satirična priča o porodici koja je disfunkcionalna na svakom nivou odnosa. Svi članovi porodice su posvećeni svojim poslovima i statusu koji društvu predstavljaju. U sištini svi su duboko egoistični i lišeni autentične empatije. Haneke se sa svojim novim filmom  vratio neiscrpnom izvoru inspiracije, a to je čovek. Čovek koji je izgubljen u borbi sa samim sobom, u svojim slabostima i svemu onome što mu patnja jednog života donosi.

Porodica kao i odnosi među njenim članovima (koju čine glava porodice, njegovi sin i ćerka i njihova deca) su predstava u kojoj je svako igra ulogu koja mu je  dodeljena. Odnosi su prikazani na svim nivoima, tako da je u ovom filmu prikazano funkcionisanje jedne da tako kažemo kompletne porodice. Međutim, briga i ljubav  za svoje bližnje, koja bi trebala da bude prirodna stvar, u ovom filmu je izveštačena. Svi se ponašaju u skladu sa ulogom koju igraju, ali dublji odnos je lišen stvarnih osećanja. Ono što se oseća je egoistična crta koja je dominantna u svakom odnosu. A opet takva njihova priroda dovodi do toga da gledajući film stičemo utisak da gledamo ljude koji polako, generacijski gube ono što ih čini čovekom. Gledamo ljude koji porodično gube svoju dušu.

Naravno da svako od njih želi da se predstavi drugačije. Jedini član kod koga još nisu izgubljene emocije je vrlo paradoksalno i najstariji član porodice, koji želi da se ubije. U svetu lišenom emocija čovek koji ih još gaji, verovatno ne želi da živi u takvom svetu, pa mu samoubistvo izgleda kao izlaz i olakšanje. Svi članovi su na svoj način nesrećni i izgubljeni. Kod slabijih karaktera ovo se očiglednije uočava kao što je unuk koji treba da nasledi kompaniju, a mnogo teže uočava kod njegove majke i njenog brata. Njihov egoizam je suptilniji, a zbog toga i radikalniji.

Unuka najstarijeg člana i ćerka njegovog sina koji je hirurg je oličenje generacije budućnosti. U dubokoj potrebi za ljubavlju ona je lišena toga od strane roditelja i cele porodice, i ako se oni uporno trude da to izgleda drugačije. Unuka postaje jednako bezosećajna i pogubljena kao i ostali članovi. Njena bezosećajnost se ogleda i u tome što sve snima telefnom i hladnokrvno komentariše čak i smrt (bio to njen kućni ljubimac ili neki član njene porodice). Haneke se ovim likom devojčice definitivno osvrće na moralno prostituisanje koje je sveprisutno u današnjem svetu. Tehnologije koje su u ekspanziji su već dovele do izvrtanja moralnih normi u savremenom društvu. Ako slobodno prikazujemo i ogoljujemo svoje živote milionskom auditorijumu na internetu, polako nestaje sve ono što nas čini ljudima. Tu granice ne postoje, ruše se svi principi ljudskosti i na kraju postoje samo uništeni životi.

Porodica kao jedan stabilan deo društva, barem bi tako trebalo da bude, u ovom filmu je prikazana kao potpuno disfunkcionalna. Ono što bi trebalo da bude temelj jednog društva postaje ono što ga ruši do temelja. Ovaj film prikazuje jednu mračnu slika savremenog društva i čoveka u njemu.

Kaniba

Kaniba je dokumentarni film o Japancu, Iseiju Sagavi, koji je ubio i pojeo jednu Holanđanku 1981. godine. Sagava je došao u Pariz na Sorbonu da studira komparativnu književnost. Tamo je upoznao i zaljubio se u Rene Hartvelt. Pošta je ona odbila njegova udvaranja Savaga je ubio i pojeo. Ostatak njenog tela je zakopao u Bulonjsku šumu, a drugi deo je strpao u svoj frižider. Policija ga je uhapsila, osuđen je i proglašen neuračunljivim. Posle nekog vremena  je pušten na slobodu i deportovan u Japan. Po povratku u svoju zemlju nije mogao da nađe posao i zato je odlučio da živi od slave koju je stekao kao kanibal. Davao je intervjue, snimao porno filmove, objavljivao je knjige, stripove, odnosno mange koje su u njegovoj interpretaciji brutalno jezive.

Dokumentarac je bazran na dijalogu koji vode Sagava i njegov brat. Sagava je pretrpeo moždani udar i njegov brat brine o njemu. Kroz dijalog uočavamo da obojica vole slikarstvo, pogotovo Renoara, a naročito plišane igračke i Diznijeve junake. To bi trebalo da oslikava nežnu i estetsku stranu njihovog karaktera. Sagava otvoreno priča o svom kanibalističkom iskustvu. Za njega kanibaizam predstavlja radikalno shvaćen fetišizam, u kome se do kraja ostvaruju fetišističke fantazije. On se zaljubio u devojku, a onda je ubio i pojeo. Prosto, kao da je to prirodan sled.

U dokumentarcu imamo prikaz i njegovih seksualnih perverzija, koje su prikazane kroz deo porno filma koji je snimio. Njegov razgovor sa bratom nas vodi kroz priču njegovog života, kroz odrastanje do njegovih kanibalističkih poriva. Njegova priroda koliko je za njega prihvatljiva toliko mu predstavlja teret, koga on ne može da se reši. On nema autentičan osećaj krivice, međutim svestan je da je njegov čin, kao i postojanje samo poriva za kanibalizmom moralno neprihvatljiva stvar. Ono što nas na kraju dodatno zaprepašćuje njegov brat, koji  na samom kraju filma otkriva svoju mazohističku stranu, koja ide sve do samoranjavanja.  

Što se tiče režije ovaj film je baziran na krupnim kadrovima lica, tako da mi nikada ne vidimo u celosti nijednog aktera ovog filma. Nekada se kadar sužava samo na oči i na usta, odnosno na facijalnu ekspresiju. Veoma zanimljiv postupak kadriranja, koliko sugestivan toliko i neprijatan.

Reditelji ovog dokumentarca su imali su retku priliku da iskoriste antropološki potencijal u sagledavanju kanibalističkog fenomena. Priliku su iskoristili na sjajan način, i time zabeležili život jednog, malo je reći neobičnog čoveka. Tabu tema koju su obradili nije za svakoga. U svakom slučaju ovaj film zahteva tvrd stomak.

Boogie i Jo