Džabaletanov dnevnik sa 25. FAF-a | Prvi deo

Festival autorskog filma je završen, a Džabaletan vam kao i prethodnih godina prenosi svoje utiske o filmovima sa 25. izdanje ovog filmskog festivala. U prvom delu dnevnika predstavljamo vam filmove Martin Eden, Devica Avgusta i Talaso.

Martin Eden
Film nosi naslov poznatog romana Džeka Londona, i inspirisan je istoimenom knjigom. Praktično se može reći da je ovo filmska adaptacija romana u italijansko-francuskoj produkciji. U režiji Pjetra Marčela film prebacuje priču iz romana u sedamdesete godine dvadesetog veka. Film je u potpunosti uronjen u estetiku sedamdesetih i odiše nekom nostalgičnom notom. Film je tako režiran da odaje utisak kao i da je sniman sedamdesetih godina dvadesetog veka, a ne da je u pitanju savremeni film koji je izašao ove godine. Neke scene su snimane i kamerom iz ruke pa imamo utisak ponekad da gledamo neko dokumentarno štivo, što odaje pojačani utisak uverljivosti same priče koju film pokušava da nam ispriča.  

Martina Edena, siromašnog mladića željnog znanja koji je zaljubljen u devojku iz bogate porodice, maestralno igra Luka Marineli. On u potpunosti iskazuje svu odlučnost volje i snagu vere, a zatim i entropiju i depresiju u koju zapada glavni lik. Martin Eden praćen ambicijom da postane pisac i željom da bude sa devojkom koju voli, a koja će ga se odreći, preuzima i svet u svoje ruke i čistom silom sopstvenog Ja kreira sebe i svoj uspeh. Kada postane uspešan pisac, i kada shvati da ljubav nije moguća za njega on ubrzo uviđa svu trulež sveta. Rezigniranost kao rezultat spoznaje odvlači sada već priznatog pisca duboko na dno.

⇒ Džabaletanov dnevnik sa 25. FAF-a | Drugi deo ⇐

Devica Avgusta (The August Virgin)

Španski film Devica Avgusta, reditelja  Jonasa  Treuba, čija je radnja smeštena u letnje avgustovsko vreme u Madridu predstavlja veoma interesantno filmsko  ostvarenje. U pitanju je delo koje ostavlja jak utisak iako ne možete konkretno reći koja je to crta koja se posebno izdvojila u ovom film.

Film naravno ima sve kvalitete dobrog filma, odličnu režiju, kameru, vrhunsku glumu… ali opet ovo je onaj film od onih za koje ne možete reći zbog čega su toliko posebni. Ali opet, pošto mora

mo nešto reći, ovaj film je ispunjen jednom jakom sugestivnom atmosferom, koja je u stvari veoma suptilna i nenametljiva. Vi ste uvučeni u jednu, na prvi pogled, svakodnevnu letnju gradsku priču i izvedeni na ulice Madrida i njegove trgove. Festivalska atmosfera na ulici čini svaku noć magičnom u svojoj običnosti. Sve deluje kao da se i vi šetate tim ulicama zajedno sa likovima na filmu. Kao da je izgubljena granica između recepijenta i samog dela. 

Film oslikava generaciju u ranim tridesetim, koja ima dovoljno godina da još uvek bude mlada ali i dovoljno godina da preuzme neke društvene uloge koje joj se same nameću. Što podrazumeva da se liši mnogih ideala i lutanja. Ovde vidimo da kod likova postoji neka nehajnost za sve to, i da oni opstaju uprkos svemu tome. Život jedne generacije bez plana i programa, generacije koja radi po barovima i drži časove engleskog jezika da bi opstala. Možda bolje reći da bi se održala. Ali opet ovaj film sadrži neku vedrinu i nadu koja se u vas uvlači poput letnje žege.

Posebno bih izdvojio glavnu glumicu Itsaso Aranu koja svojim talentom pleni. Njena ubedljiva gluma dodatno doprinosi glavnoj snazi ovog filma, a to je taj osećaj da vi kao da ne posmatrate film već sam život. Kao da kamera samo prati život te devojke koja se tako slobodno i nehajno kreće ulicama Madrida.

Talaso (Thalasso)
Dugo očekivani francuski film Talaso konačno je prikazan kod nas u okviru Festivala autorskog filma. U ovom filmu genijalni Mišel Uelbek i Žerar Depardje glume sami sebe, što je već dovoljno obećavajuće. Ali kada tome dodate da se njih dvojica u filmu nalaze u francuskoj banji na talasoterapiji, film već unapred najavljuje urnebesan uelbekovsko-depardjeovski šou. 

Film je ispunjen suludim scenama i dijalozima u kojima ova dvojica čine dvojac koji se savršeno uklapa, i koji u svom spontanom haosu i nemaru preti da razori sve normalne koncepcije razuma i društveno prihvatljivog ponašanja. 

Ovaj film kao da predstavlja nastavak filma Otmica Mišela Uelbeka pošto se u njemu pojavljuju likovi iz tog prethodnog filma, a i sama priča se nastavlja na priču iz prošlog filma. Treba napomenuti da nije obavezno gledati prethodni film da bi se shvatio ovaj, ali svakako nije na odmet jer se pominju delovi iz tog filma. 

Film je snimljen u poludokumentarističkoj formi. U pitanju je prvenstveno igrani film ali se ne može izbeći utisak da su Uelbek i Depradje stavljeni u određenu konkretnu situaciju i da je režiser samo ispratio kako se oni ponašaju i od tog napravio film. Sličan osećaj smo imali i za film Otmica Mišela Uelbeka. Koliko je u filmu spontanosti i koliko je scena već unapred osmišljenih nikada nećemo saznati. Ono što je najbitnije je to da su karakteri obojice glavnih likova došli do izražaja, vidi se da su oni imali slobodu i prostor da iskažu neke svoje autentične osobine i reakcije. Barem onako kako to smatraju Uelbekovi čitaoci i Depardjeovi poštovaoci. 

Ako volite francuski film, i pogotovu Mišela i Žerara ovaj film će za vas predstavljati pravo uživanje.

Šarl