Džabaletanov dnevnik sa 45. FEST-a

Na 45. Međunarodnom filmskom festivalu koji se održao od 24. februara do 5. marta imali smo priliku da pogledamo sjajna filmska ostvarenja. Ekipa Džabaletana je izdvojila nekoliko filmova koji su na neki način obeležili prethodnu godinu i od kojih se dosta očekivalo. Predstavljamo vam prvi Džabaletanov dnevnik Fest-a. 

Paterson

Još jedan Džarmušov autorski dragulj prikazan je na ovogodišnjem FEST-u. Radnja filma prikazuje život jednog para, mada se priča pre svega vrti oko glavnog lika i njegovog života. Njegov život je život običnog čoveka, život koji je ogrezao u rutinu. Svakog dana se budi, odlazi na posao, posle večera sa devojkom, onda šeta psa, ispija piće u baru i vraća se kući. I tako svaki dan. Njegov način da izađe iz monotonosti svakodnevnice je pisanje pesama. Glavni lik je veliki poklonik poezije. Koristi svaku slobodnu priliku da napiše bar jedan stih i da se izrazi kroz poeziju. To je  njegov trenutak kreativnosti, trenutak slobode koja daje smisao životu. Pri kraju filma kada mu se desi jedan nesrećan slučaj on ipak pronalazi način da nastavi sa pisanjem.

U filmu svi akteri traže izlaz od nametnute rutine i neki viši smisao sopstvenog postojanja kroz kreativnost i umetnost. Devojka glavnog lika, neodređenih i nedefinisanih životnih ciljeva, traži smisao kroz slikanje, dekorisanje, uređivanje enterijera, i na kraju se okušava i u muzici. Ne treba zanemariti ni njene kulinarske pokušaje. Skoro svi se u filmu trude da na kreativan način pronađu izlaz iz svoje svakodnevnice. Kao da mašta i igra obogaćuje sam život i daju vrednost postojanju. Tako i vlasnik bara sam sa sobom igra šah, jedan posetilac bara vežba se u glumi, tako što teatralno prolazi kroz raskid, jedan mladić smišlja svoje rep pesme dok pere veš itd. Svi pokušavaju da pronađu pukotinu u odurnoj svakodnevnici kroz neki vid kreativnosti. Homo ludens koji pokušava da strgne lance svakodnevnice je na pozornci.

Bez obzira što mu pas pojede jedini primerak njegovih pesama i njegova magična sveska sa pesmama biva nepovratno uništena, on skrhan takvim činom odlazi u šetnju gde sreće čoveka (japanskog pesnika), koji mu poklanja praznu svesku sa rečima “prazna strana otvara nove mogućnosti”, Paterson pronalazi način da ponovo počne da piše i vraća mu se vera u smisao.

Glavni lik zaista živi za stih, pesmu i poetski izraz.

Film je izuzetno režiran, gluma je na nivou. Film poseduje neodoljiv džarmušovski šmek. Njegov prepoznatljiv humor i prikaz živopisnih likova čini ovaj film pravom poslasticom za sve ljubitelje Džarmušove estetike. 

Divni dani u Aranhuezu

Reditelj Vim Venders ponovo je sarađivao sa Piterom Handkeom na svom najnovijem filmu Divni dani u Aranhuezu. Scenario, adaptiran za ovaj film, Piter Handke je napisao za pozorišnu dramu. Nekako je i ceo film podsećao na pozorišnu predstavu.   

Pisac koji u svom umu stvara celu scenu i dijalog. Predivan dan. Vrt. Jedan čovek. Jedna žena. Dijalog. Vrt liči na Eden, čak je i jabuka tu. Arhe-muškarac postavlja pitanja ili traži odgovore od arhe-žene. Svako od njih koristi specifičan jezik kada se izražava u skladu sa svojim polom. Pričaju o istim stvarima na različit način. Potreba da shvate i razumeju jedno drugo je potreba od iskona. Da li je razumevanje u potpunosti moguće ili je nerazumevanje neizbežno? Scena se odigrava negde van prostora i vremena, muškarac i žena postaju paradigme za svoju vrstu. Gde god da se odigrva takva scena, bez obzira što je izmeštena van prostora i vremena i ona ima svoj kraj. Meta-scena, gde su i sami akteri donekle svesni da su deo scene, čini ovaj film još slojevitijim. Odnos pisca koji stvara delo i samog dela je takođe dobro tematizovan. Možemo pratiti tok stvaranja samog dela, neposredno smo uvučeni u kreativan proces.

Pitanja u vezi odnosa suprotnih polova, pitanje da li je prava ljubav moguća i da li je čovek i žena zaslužuju, dobijaju odgovor na samom kraju divnog letnjeg dana. Svako od njih je svoj odgovor, pod uticajem razgovora koji su vodili, kriknuo u predivno plavo nebo. Na samom kraju njihovog dijaloga, predivan, sunčan dan prekrivaju tamni oblaci, koji govore da je došao kraj. Pisac sedi na njihovom mestu u vrtu, posmatra mračno nebo, tužno se pitajući da li je istinska i prava ljubav uopšte moguća.

Sjajna muzika, koju je Venders bira za svoje filmove, posebno je u ovom filmu došla do izražaja. Pored sjajnih pesama koje prate radnju, posebno se izdvaja scena u kojoj se pojavljuje Nik Kejv. On se magično, takoreći niotkuda pojavljuje, što se sasvim uklapa u vanvremensku i vanprostornu dimenziju filma, i na klaviru svira svoju pesmu Into my arms. Sama pesma pokazuje muškarca i ženu u savršenstvu jedne ljubavi.

Definitivno ne jedno od najboljih Vendersovih ostvarenja, film Divni dani u Aranhuezu, ipak inspiriše gledaoca i tera na razmišljanje. Zanimljiv je način na koji je hteo da se pozabavi iskonskim pitanjima koja muče svakog od nas. Sjajni kadrovi pustih pariskih bulevara na samom početku i prikazi prirode tokom daljeg toka filma su maestralni. Artistički film, čini se ipak za odabranu publiku. Kao uostalom i svaki film Vima Vendersa.

Mančester na moru

Mančester na moru je film koji osim što je prikazan na FEST-u bio i jedan od glavnih kandidata za ovogodišnjeg Oskara. Radnja ove drame prati običnog čoveka Lija Čendlera, koji vodi spolja tih, povučen život i radi kao domar na održavanju nekoliko zgrada. Njegova svakodnevna rutina narušena je u samo  par situacija kada izlivi besa glavnog junaka pokazuju da nešto duboko potiskuje. Izazivanje tuče u baru, nestrpljivost u razgovoru sa ženom kojoj održava stan, a sa druge strane nezainteresovanost i ravnodušnost kada razgovara sa šefom već na početku filma nam pokazuju da glavni junak životari. Svaki njegov pokret odražava čoveka koji ispod te ravnodušnosti krije vulkane besa. Maska koju nosi, maska mirnoće preti da pukne i da se raspadne na svakom koraku. Njegovo stanje se dodatno pogoršava kada sazna da mu je umro brat i da je on jedini staratelj svog nećaka. Tek tada kada se vrati u svoj rodni grad Mančester, mi shvatamo da je užasna tragedija oblikovala njegov dalji život. To saznajemo kroz flešbekove iz prošlosti glavnog junaka, jer je svaki sekund proveden u mestu gde se tragedija dogodila podsećanje na ono što pokušava da potisne. Nesreća (požar) u kome mu je stradalo troje dece je nešto za šta on sebe krivi. Želeći da pobegne od toga, on se i seli u drugi grad, ali mu povratak vraća vrlo žive uspomene koje čine da se naizgled mirna osoba potpuno emotivno raspadne. Ono što je sjajno u ovom filmu što se tiče same radnje jeste činjenica da se stanje glavnog junaka neće nikada promeniti. Vreme neće izlečiti njegovu bol, krivica neće vremenom nestati. Neće mu se desiti neki neočekivani preokret u životu, nikada više neće biti srećan. Realno, s obzirom na sve što se dogodilo, jedino je tako moguće. Gluma u filmu je sjajna. Kejsi Aflek, koji je i dobio Oskara za glavnu mušku ulogu, je uspeo sjajno da nam prikaže čoveka koji kada izgubi ono najdragocenije u životu više ne ceni svoj život. Sjajne su njegove transformacije, borba sa emocijama koja se vidi svakog trenutka na njegovom licu.

Verujemo da je ovo jedan od najboljih filmova protekle godine u svom žanru. Odlična drama, odličan scenario, režija, slika. Film koji svakako treba pogledati.

Tišina

Skorsezeov novi film je pre svega predug. Ne možemo ovaj film označiti kao loš ali je film sa radnjom koja je definitivno nepotrebno razvučena. Film se bavi prvim misionarima koji u sedamnaestom veku pohode Japan. Japanci, običan narod, po selima dočekuju misionare spemni da prihvate novu veru dok sama vlast proteruje i ubija misionare. Japanska vlast pokušava da sačuva svoju teritoriju i stanovništvo od stranog uticaja koji bi mogao dekadentno da utiče na njihovu kulturu. Sa druge strane, katolička crkva šalje konstantno nove jezuite da bi proširila uticaj hrišćanstva. U svakom slučaju da ovo ne bi bilo puko prepričavanje završiću ovaj deo sa tim da je radnja filma predvidiva i nekako stvara utisak da je već viđena. Pa tako i sam kraj filma.

Film se vrti oko glavnog lika koji je jedan od poslatih misionara. On ima zadatak da po japanskim selima i gradovima širi hrišćansko učenje i pronađe svog mentora i prethodnika u misionarstvu za koga se priča da se preobratio i da je postao budista. Glavni lik po selima sreće već preobraćene Japance, koji su iskreniji vernici od većine vernika koje je sreo u životu. Oni su spremni i da žrtvuju svoj život zarad nove usvojene vere.

Kroz film glavni lik je stalno u dilemi da li je dovoljno pozvan i jak da se nosi sa tako zahtevnim situacijama. Međutim, izbor glumca za glavnu ulogu nije baš uspeo. Glavni glumac više deluje kao neki savremeni portugalski maneken koji nema nikakav istinski ožiljak na sebi, kada kažem na sebi mislim na duši. On jednostavno ne uliva dovoljno sugestije da ga dileme i težina pitanja istinski muče. Nema tu bol u svom karakteru, bol koja zahteva dubinu. On je ili teatralan u svom bolu, na ivici histerije ili neubedljiv. Jednostavno nedostaje mu ili kompleksnost u karakteru ili godine.

Film se može pogledati, ali ne verujem da će se nešto silno propustiti ako se preskoči.

Swiss Army Man

Film koji je po svojoj originalnosti obeležio ovogodišnji fest. Teško je prepričati ovaj film, a ne oduzeti mu od magije. Ili još gore učiniti ga besmislenim. Vrhunski kadriran, sa izuzetnom fotografijom i potpuno otkačenim scenama film na nepretenciozan, ali ipak vrlo maštovit način zalazi u najdublja pitanja. Pitanja koja ovaj film preispituje imaju najfundamentalniji značaj za čoveka. Upravo tu se reprezentuje vrhunska veština reditelja filma. Ta veština da uvek hoda na ivici između banalnog i apsurdnog sa jedne i misaonog i egzistencionalističkog sa druge strane, čini ovaj film uspešnim. Reditelj se hrabro prihvatio rizika da izrazi ozbiljne poruke kroz jednu sublimalnu i otkačenu, ali vrlo imaginativnu formu. Šekspirovski kalambur komedije i tragedije. Tu leži rediteljevo umeće i originalnost.

Glavni lik u filmu posle brodoloma zatiče sebe na pustom ostrvu. Tu pronalazi leš nepoznatog čoveka. Taj leš će mu pomoći da bolje spozna sebe i svet oko sebe. A da li se to sve dešava samo u njegovoj glavi ili je nešto drugo u pitanju? Odgovor potražite sami gledajući film.

Neverovatno maštovit u scenografiji i idejama ovaj film je istovremeno i duboko emotivan. Jasno izražava potrebu čoveka za čovekom. Film pokazuje dokle nas je otuđenost u savremenom društvu dovela. Ukoliko se ne opametimo i ne okrenemo oko sebe, svi ćemo završiti u brodolomu svega ljudskog, okruženi svetom koji smo izmislili kako bi sami sebe što uspešnije zavarali. Očajno tražeći jedni druge kada već bude kasno pronalazićemo samo leševe dok i sami to ne postanemo.

Safari

Film Safari je dokumentarac austrijskog reditelja Urliha Zajdla. Reditelj, poznat po tome da se često u svojim filmovima bavi antropološkom studijom ljudske prirode, u ovom dokumentarcu ono najmračnije u ljudima beleži svojom kamerom.

Priča prati jednu porodicu (akcenat je na belim turistima), roditelji i dvoje dece, koji su došli na safari. Velika strast roditelja je lov. Mi vrlo brzo vidimo da su preneli tu strast na svoju decu i svi zajedno već godinama love retke vrste u Africi. Svoj odmor provode u praćenju, šunjanju i ubijanju životinja. Oni ne samo da love i  ubijaju, već  idu korak dalje tako što se slikaju sa mrtvom životinjom, koju nameštaju u bizaran  položaj da bi slika sa trofejem bila savršena. Posebno ubistvo koje se izdvaja jeste ubistvo žirafe, koje je iz nekog iracionalnog razloga najviše obradovalo lovce. Svaki uspešan lov oni pozdravljaju sa pozdravom lovca, što ne samo da iritira već i baca još mračniju senku na čoveka koji kada se nađe u situaciji da bude nadmoćan to beskompromisno koristi. Ono što je mučnije gledati od samog ubistva jesu prikazane scene u kojima se dere koža sa ubijenih životinja. Sve pripreme da jedno živo stvorenje postane trofej na zidu vrše se daleko od očiju lovaca. Pripreme vrše crnci zaposleni na posedu gde se vrši lov. Činjenica da lovci tome ne prisustvuju nagoni nas da pomislimo da oni nikada nisu ni videli ljude koji obavljaju za njih prljav posao. Na neki način to nam jasno pokazuje društveni poredak koji je prikazan u dokumentarcu. Sve ovo čini da predivni afrički predeli ostanu u senci čoveka i njegove potrebe za pokoravanjem i dominacijom.

U nekoliko navrata reditelj intervjuiše lovce i vlasnika poseda gde se lov odvija. Prvi sa neverovatnim uzbuđenjem pričaju o ljubavi prema lovu, prvim iskustvima, daljim planovima svog pohoda. Ni jednog trenutka se ne vidi žaljenje za ubijenim životinjama, niti svest o tome da rade nešto loše. To je za njih prirodna stvar koja u njima izaziva uzbuđenje, oduševljenje, osećaj nadmoći. Za razliku od njih vlasnik poseda iznosi svoje političke stavove, koji su malo je reći rasistički. Ono što mu predstavlja jedini problem nije sam stav, već to da ne može javno da ga iskaže, a da ne bude optužen za rasizam.

Ovim dokumentarcem reditelj Urlih Zajdl je pokušao da nam pokaže svet onako kako ga on vidi svojim očima. Akcenat stavlja na mračne, nakazne osobine čoveka. Možda i najbolja poruka ovog filma dolazi iz zadnje rečenice u dokumentarcu koja poručuje da i ako je čovek na vrhu lanca ishrane njegovo nestajanje ne bi štetilo planeti. Naprotiv, priroda bi se bez nas ljudi preporodila.

Šarl i Žilijen