Džabaletanov dnevnik sa 47. FEST-a | Prvi deo

Na 47. Međunarodnom filmskom festivalu koji je završen 3. marta imali smo prilike da pogledamo sjajna filmska ostvarenja. Ekipa Džabaletana vam kao i prethodnih godina prenosi utiske o filmovima koji su na neki način obeležili ovogodišnje izadnje FEST-a. U prvom delu dnevnika predstavljamo vam filmove Divljina, Crni anđeo i Kapernaum koji su bili deo Glavnog takmičarskog programa; film Pepe, jedan uzvišen život iz Glavnog programa – van konkurencije, kao i film Kolekcionar iz programa Fest predstavlja.


Divljina 

Nagradu za najbolji film na 47. FEST-u osvojio je rediteljski debi Pola Dejnoa, Divljina (Wildlife). Film je adaptacija romana Ričarda Forda i prikazuje portret porodice koja gubi veru u sebe i počinje da se raspada po šavovima.

Nakon što je izgubio posao, Džeri dobrovoljno odlazi da se bori sa požarima koji su zadesili Montanu. Njegova spremnost da tek tako napusti svoju porodicu je nešto što supruga Dženet nije mogla da mu oprosti. Propast tog braka prikazan je kroz oči njihovog sina tinejdžera.

Džo je dečak koji ne govori mnogo, ali i pored toga jasno vidimo njegova osećanja. Njegova uznemirenost i dezorijentisanost ne moraju biti izrečene naglas. On prolazi kroz fazu prihvatanja da su roditelji obični ljudi sa manama, a ne savršene odrasle osobe kako ih kao deca doživljavamo. Posebno mu je teško da gleda kako se idealna slika njegove majke raspada na komade. Zbog svoje ogorčene usamljenosti ona potpuno zaboravlja na osećanja svog sina i za njega postaje potpuni stranac. Mogli bismo da kažemo da je Dženet u ovoj priči negativac, ali njen lik je daleko složeniji. Iako se u nekim trenucima očaja i ranjivosti ponaša užasno i samoživo, na svakom koraku pronalazimo razloge da shvatimo zbog čega je to tako.

Elegična atmosfera se provlači kroz ceo film. Otvoreni prostori Montane čine porodičnu klaustrofobiju još naglašenijom. Reditelj je vodio računa o detaljima i potrudio se da nam što bolje dočara osećaj izgubljenosti koji dolazi sa odvajanjem od porodice.


Crni anđeo

Nagradu žirija dobio je film mladog reditelja Luisa Ortege, Crni anđeo (The Angel). Iako je film snimljen po istinitoj priči o serijskom ubici u Argentini sedamdesetih godina, reditelj je dao sebi slobodu da određene činjenice izmeni i na taj način celoj priči da sopstveni identitet.

Karlitos (Lorenco Fero) je šarmantni tinejdžer, anđeoskog izgleda, koji uživa kršeći zakon. On ne veruje u vlasništvo nad stvarima, pa će ukrasti sve što mu padne pod ruku. Jednog dana upoznaje Ramona (Čino Darin), vršnjaka iz škole, koji ubrzo postaje njegov partner u zločinu. Kako napreduje priča, njihovo partnerstvo prožeto homoerotizmom postaje sve jače. 

Glumac Lorenco Fero, svojom debitantskom ulogom pomalo podseća na Aleksa iz Paklene pomorandže – prazan iznutra, bez imalo empatije i bilo kakavih osnovnih ljudskih emocija. On uživa u kriminalu i kao da je navučen na taj osećaj. Vremenom, postaje sve nasilniji, i s obzirom da potpuno zanemaruje ljudski život, nije mu problem da ubije svakog ko mu stoji na putu. 

U filmu se jasno vidi uticaj Pedra Almodovara kao producenta. Pre svega, likovi u filmu nisu ljudi koje svakodnevno srećemo na ulici, svi su predstavljeni sa određenom dozom ekstravagancije. Zatim, Almodovarove plišane boje su svuda. Njegova omiljena crvena se koristi retko ali vrlo pametno, u najvažnijim trenucima filma. Ali kao najupečatljiviji uticaj Almodovara je seksualnost glavnog lika. Karlitos je otvoreno feminiziran i seksualno dvosmislen.

Priča je toliko apsurdna da ne deluje kao stvarna. Lako je izgubiti se u ovoj bajkovitoj atmosferi i zaboraviti da je film zasnovan na stvarnim događajima. Verovatno je Ortegi to i bila namera.


Kapernaum
KapernaumZa najbolju režiju nagrađena je Nadin Labaki za ostvarenje Kapernaum (Capernaum). Film predstavlja nefiltriranu istinu o brutalnosti života. Radnja se odvija u sirotinjskim četvrtima Bejruta, i kao što je to čest slučaj u filmovima o siromašnim delovima sveta, haos je predstavljen očima deteta.

Priča počinje u sudnici gde dvanaestogodišnji dečak Zain želi da tuži svoje roditelja jer su ga rodili. Na prvi pogled to deluje kao besmislena optužba, ali nakon dva sata srceparajućeg filma koji prati njegovo mučno detinjstvo, postaje jasno zašto se dečak opire svom postojanju.

Zain je zapostavljen i primoran da se brani od ljudi koji bi trebalo da ga vole i čuvaju. Od malena se snalazi po haotičnim ulicama, prisiljen da prebrzo odraste i prerano vidi sve okrutnosti sveta. Njegov život u teškim mukama i sitnim zločinima uravnotežen je sa njegovim neverovatnim saosećanjem i dobrotom. Dečakova borba i briga za sestru, pa kasnije i za bebu koju je igrom sudbine čuvao, postavlja ga na moralni plato iznad svake odrasle osobe. Mladi Zain Al Rafea se sjajno snašao u ovoj ulozi, zbog čega je i nagrađen za najbolji debi.

Rediteljka Labaki ne štedi publiku ni trenutka, bez ublaživanja prikazuje brutalnu stvarnost koju je teško gledati. Tera vas da se stisnete u dečakove cipele i za dva sata proživite njegov život.


Pepe, jedan uzvišen život

Dokumentarni film Emira Kusturice Pepe, jedan uzvišen život (El Pepe, a supreme life) je o bivšem predsedniku Urugvaja Hoseu „Pepeu“ Muhiki. 

Muhika je čuveni predsednik Urugvaja, koji je preporodio svoju zemlju. Njegove reforme su značajno smanjile stopu siromaštva, podigle stepen obrazovanja i uvele red u zemlju. Urugvaj je za vreme njegovog mandata legalizovao marihuanu i postao zemlja za primer u ekonomskom i kulturnom smislu. Svoju popularnost je Muhika stekao i tako što je važio za najsiromašnijeg predsednika na svetu. Važio je i za jedinog nekorumpiranog predsednika na svetu. Veći deo svoje predsedničke plate davao je za pomoć siromašnima. Za vreme svog mandata živeo je, a i dalje živi na svom poljoprivrednom imanju. Na tom imanju živi sa svojom ženom i psom. Vozi staru plavu bubu, koja postaje simbol Muhikine politike. Sam „Pepe“ je postao globalni simbol predsednika koji se zaista iskreno bori za narod i za opšte dobro.

Kusturica kroz dijalošku formu  sa samim Muhikom oslikava njegovu vladavinu ali pre svega samu ličnost bivšeg predsednika Urugvaja. Kombinujući stare snimke i fotografije, film prati Muhikinu delatnost od ranih revolucionarnih dana pa sve do današnjih dana. Iako ovaj film pre svega predstavlja pozitivnu stranu borbe i vladavine bivšeg predsednika Urugvaja, film se bavi i njegovom gerilskom i revolucionarnom prošlošću, koja je ispunjena raznim militantnim akcijama gerilskih urbanih akcija.

Dokumentarac je ispunjen mnogim zanimljivim filozofskim, socijalnim i političkim zapažanjima „Pepea“. Film uspešno prestavlja ličnost i delo čoveka koji je postao jedan od simbola Južne Amerike, pa i čitavog sveta. Ispunjen je sjajnom južnoameričkom muzikom, kao i prošli dokumentarac Kusturice o Maradoni.


Kolekcionar

Animirani film Kolekcionar (Ruben Brandt, Collector) prati priču o psihoterapeutu koji leči umetnički duše koje pate od nekog poremećaja koji je vezan za neku umetničku praksu.

Vremenom, njemu biva sve lošije pa njegovi klijenti odluče da mu pomognu tako što kradu slike iz muzeja širom sveta, koje on sanja u obliku noćnih mora. Da bi izlečio svoju psihu on mora da poseduje te slike, ubrzo se i on uključuje u pljačkanje muzeja širom sveta i postaje poznat kao Kolekcionar.

Film je rađen u mađarskoj produkciji, u režiji Milorada Krstića. Film ima vrlo dinamičnu radnju, praktično je akcioni film u pitanju, koja je ispunjena raznim asocijacijama na umetnička dela. Doslovno svaki kadar simboliše ili direktno ukazuje na neko umetničko delo. Vrlo je interesantan upravo iz tog razloga.

 

Tj & Šarl

Pratite nas na društvenim mrežama:
error0

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Facebook
Twitter