Džoker nosi masku naših neostvarenih revolucija

Ustati, srediti se, a zatim iščekivati neki nepredviđeni varijetet depresije ili užasa. Menjao bih čitav kosmos i kompletnog Šekspira za jedno zrnce ataraksije. 

Sioran

Joker

Film Džoker, reditelja Toda Filipsa, izazvao je pravu buru u javnosti, što na strani onih građana koji se osećaju ugroženo u nametnutom političkom i društvenom sistemu, što na strani samih pripadnika državnog aparata moći. Film je podelio zajednicu koja percipira sebe na one “odgovorne“ i na one “potlačene“, na crno belo shvatanje sveta, koje oslikava oštro suprotstavljane strane koje su nepomirljive. Jedna strana može opstati samo ako uništi drugu. Nema mesta za kompromis jer je sam kompromis u takvoj konstelaciji puka laž. Potrebno je potpuno istrebljenje. Ne samo da je potrebno, ono je nužno jer je to pitanje samog opstanka. Da li je društvo zaista tako jasno podeljeno na potlačene i istrebljivače?

U Fenomenologiji duha u poglavlju koje se bavi alegorijom roba i gospodara, Hegel će nam ukazati da moje Ja teži da potpuno potčini drugo Ja. Tu nema ravnopravnosti. I samo ono Ja koje je spremno da sve žrtvuje pa i sam život ima šanse da zavlada nad drugim Ja. Ali jedno bez drugog ne mogu, ta neravnopravna relacija čini i jedno i drugo Ja neizbežnim. Uprkos potpunom vladanju i potčinjavanju, potreban je objekat na kome se vlada, potrebno je to drugo Ja. Da ne ulazim ovde u čitavo tumačenje ove alegorije, i da taj odnos postoji i u samom pojedincu i u njegovu dijalektičku prirodu, poenta je da taj odnos podrazumeva i jednu i drugu stranu. Odgovornost i spremnost na borbu i žrtve zavisi od samog Ja. Ne postoji odgovornost koja se može u potpunosti prebaciti na samo jednu stranu. Društvo činimo svi mi. Na kraju krajeva, i sama politička elita nije pala sa neba već je proizvod svih nas zajedno.

Joker 2019

Neko može reći, ok sve je to u redu, ali prema nekom moram usmeriti cev pištolja. Neko ipak učestvuje u toj igri sa pozicija moći i donosi odluke od kojih ja patim. Želim da to promenim i spreman sam da idem do kraja jer samo tako mogu doći sam u poziciju moći, kad već unapred putem podele uloga nisam imao sreću. Da, naravno, mi možemo reći, ali sam mehanizam se ne menja. On ostaje nepravedan i prouzrokuje dalju nepravdu, samo se menjaju uloge. Neko drugi trpi nepravdu dok smo mi u poziciji sile. Dobro, možda je ipak nužno da postoji takav mehanizam ali ako je tako, onda je ne želim da budem žrtva, ja želim da se nalazim na strani jačeg.

Da li pobuna ovakvog čoveka ima univerzalni karakter pravde? Nema. Ona donosi zadovoljenje samo onima koji su trenutno potlačeni. I stavlja ih u ulogu tlačitelja, onih koji kontrolišu monopol sile, samo bez ikakvog zakona. U ovakvoj zameni uloga nema pravde, možda za samog Artura postoji neka nesrećna satisfakcija ali ozbiljno govoriti o pravdi postaje izlišno. Ovde se čak može postaviti pitanje, ako želimo dalje da odemo u analizi, da li je potencijalno novi poredak koji simboliše Džoker u stvari čak i gori od postojećeg poretka u filmu?

Svaka ozbiljna politička filozofija će vam reći da je bolja i nepravedna država sa zakonima nego haos bez zakona. Razlog je što i u nepravednom sistemu vi znate šta vas čeka, bilo da se bunite, bilo da ste poslušni ili da ste deo sistema. U haosu i bezakonju ne postoji nikakva sigurnost šta kod da činite.

Joker

Da li postoji nešto ničeansko u Džokeru, kako su se mnogi pitali?

Suštinski ne postoji. Džoker ima svakako određene momente koje bi bile u skladu sa Ničevom etikom. To su momenti kada Artur prestaje da kleči pred događajima koji mu se dešavaju, i kada se pobuni i uzme stvar u svoje ruke, što bi se reklo. U njegovoj pobuni protiv nametnutih okova društva se ogleda njegova eventualna ničeanska pojava. Međutim, daleko je to od etike koju je Niče zastupao jer pre svega on sebe duboko i dalje vidi kao žrtvu svoje porodice i društva što je za Ničea neprihvatljivo. Što te ne ubije to te jača reći će Niče, kod nesrećnog Artura psihički obolelog to će se odraziti kroz čisto nasilje upereno protiv onih koji su mu nametnuli laž i okove. To nije put pobednika, to je put slomljenog, obolelog pojedinca koji pokušava da da smisao životu, svojoj nesrećnoj netalentovanoj sudbini čoveka mase. To nije put ničeanskog natčoveka.

Ali upravo momenti Arturove pobune koji ogoljavaju licemerje sistema su ono što nas privlači da potajno navijamo za njega. Iako on predstavlja negativca (antiheroja) mi u stvari navijamo za njega. Jer je on očigledno u našim očima žrtva sistema i potajno se radujemo kada preuzme stvari u svoje ruke. Kroz njegovu evoluciju mi prolazimo katarzu svih nepravdi koje je svako od nas osetio. On se sveti za nas. On je dovoljno lud da to uradi, on ima muda za nas. Kao što smo nekad potajno opravdavali ili navijali da Raskonljikov rokne babu, tako sada slično, ali opet drugačije navijamo za nesrećnog Artura. Mala digresija, Raskonljikov je neuporedivo bliži Ničeovom konceptu natčoveka nego ludi Artur.

Osveta je ono u ovom filmu što nam prouzrokuje vodu na ustima. Osveta usmerena protiv korumpiranog, licemernog i pokvarenog sistema. A svaki sistem je takav, ne samo ovaj na filmu. Ustati i pucati u lice tom sistemu, to su naše želje koje su potisnute. Nemamo snage, moći i razuma da budemo bolji i drugačiji kao ljudi ali zašto onda da nam oduzmu i sveti čin osvete, toliko bar moramo da dobijemo. Većina nas nije ni za to u stanju, zato je poremećeni Džoker glas nas jalovih i bednih. Nas, koji nemamo vremena i energije da budemo bolji kao pojedinci ali itekako znamo ko je kriv za to. Osveta kao iskupljenje za sopstvene poraze.

Džokerova maska je samo pravo lice svih nas. Svih naših neostvarenih revolucija.

 

Šarl

Pratite nas na društvenim mrežama:
error0

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Facebook
Twitter