Džon Lenon – Isus sa gitarom
Bio je predvodnik slobodarskog duha svoje generacije, deo Bitls fenomena, pevač, tekstopisac, politički aktivista, idol čije se ime može čuti čak i u svakodnevnom govoru, van konteksta njegove umetničke zaostavštine. Novinari koji su imali tu čast i privilegiju da intervjuišu Lenona govore da je bio neverovatno iskren i jednostavan čovek, otvoren ka različitosti u svetu oko sebe, duhovit, oštrouman i svestan značaja koju njegova reč prenosi, a s tim u vezi i sposoban da jasno prezentuje poruku javnosti kroz reči, muziku, performans ili pak običan razgovor pred kamerama.
Simpatičan liverpulski naglasak i veseo tonalitet u njegovom obraćanju deo su miroljubivog šarma koji je Džon posedovao na prirodnoj bazi. U svetu rokenrola, koji je tada propagirao mačo stil, foliražu kožnih pantalona ili pljugu i opasan pogled, Lenon je, odbacivši tu vrstu obaveznog imidža, izgradio kultni status kroz osmeh, vanserijski talenat, harizmu večitog dečaka i iskrenu veru da ovaj svet zalužuje bolje dane. Bio je spreman da stane u odbranu svog stava, da kritikuje političare, društvo ili religijsko slepilo, ali i dovoljno mudar da u pet reči sklopi smisao postojanja i življenja – All you need is love.
Zbog svoje iskrenosti i otvorenosti, logično, došao je u sukob i sa Katoličkom crkvom. Njegova izjava da su “Bitlsi popularniji od Isusa”, izrečena isključivo zbog činjenice da su Bitlsi uživali mnogo veću popularnost među mladima od proroka ili Božijih sinova bilo koje religijske grupe, dovela je do oštre kampanje pa čak i javnog spaljivanja ploča Bitlsa. Lenon je čak bio prinuđen da objašnjava svoju izjavu, pa čak i da se izvini svima kojima je njegovo mišljenje imalo prizvuk uvrede. Da se čovek zapita šta jedan ovakav lik radi na istoj planeti sa imbecilnim fundamentalistima.
Teško mi je razumeti, iz prizme sveta kojem pripadam, toliku količinu fanatizma prema bilo kojoj osobi. Zaista ne podržavam idolopoklonstvo, ali mogu zdušno da prihvatim i složim se da određene ličnosti zaslužuju neizmerno poštovanje zbog obogaćivanja ne samo svog ličnog univerzuma, već i svetske kulturne baštine. Lenon je uticao na ondašnje tinejdžere, sada već naše babe i dede, a njegovu muziku slušale su sve generacije mladih ljudi koje su odrastale u ono doba u slobodnijem zapadnom delu sveta.
Sa Bitlsima je napravio bum kojem se nikad niko neće primaći. Nijedan bend nikada nije izazvao toliku histeriju i potpuno odsustvo kontrole i razuma kod poštovalaca. Ovi fini dečaci, kao i oni “zajebani” opasnog pogleda, imali su makar jedan najmanji zajednički sadržalac – liverpulsku četvorku. Od prvih albuma i njihovog veselog tra la la ritma, do njihovih kasnijih eksperimentalnih kompozicija u kojima se uticaj halucinogenih supstanci oseća kroz svaki odsviran ton na gitari ili sitaru, jasno se vidi put odrastanja, avanturističkog istraživanja muzike i njene nesagledive širine, te evolucije umetnika, u ovom slučaju Lenona, koji je svoj stvaralački izraz dalje pronalazio kroz solo projekte.
Imao je Džon, gledajući njegovu auru, nepojmljive izlive besa i agresivnog ponašanja. Njegova ljubomorna priroda dovodila je do toga da fizički nasrće na svoje devojke, kao i na prvu ženu Sintiju Pauel sa kojom ima sina Džulijana. Brak sa Sintijom nije dugo potrajao, zbog njegove neverovatne popularnosti i žena širom planete koje su želele samo da penis jednog Bitlsa bude deo njihove životne priče. U vreme trajanja prvog braka već je započeo vezu sa mističnom Joko Ono, japanskom umetnicom, koja je na neki neshvatljiv način privukla Džona uspevši da ga okrene ka nekom potpuno drugačijem smeru, daleko od Bitlsa i njihove magije. Plod braka sa Joko svakako je njihov sin Šon, danas takođe muzičar.
Javni istupi protiv nepravde, rasne segregacije i besmislenih ratova stavili su Lenona u centar antiratnog delovanja. Kao legitimni predvodnik Hipi kulture svoj uticajan glas i popularnost upotrebio je kao propagandno oružje u svrhu prekidanja rata u Vijetnamu, zbog čega je dobio ogromnu podršku mladih širom Amerike. Postoje nepotvrđeni navodi, ili kako neki vole takve sumnje da nazovu “teorijom zavere”, da je svojim političkim, protestnim aktivizmom Lenon sebi nacrtao metu na čelo. Njegova selidba u Njujork i pritisak na establišment da se prekine sa operacijama u Vijetnamu, može biti dovoljan razlog za sumnju da njegova smrt nije bila sasvim slučajno plod jednog ludaka, poremećenog fana, već tragičan epilog podrobnijeg manipulativnog plana da se opasnost po ozbiljniju pobunu po svaku cenu ukloni. Naravno da neću dalje ulaziti u nešto o čemu mogu samo da slušam tuđe priče preko mreže, već ću se osloniti na neke činjenice i sopstveni unutrašnji osećaj koji je inspirisan radom jednog velikog umetnika.
Dvonedeljni performans Bed-in for peace koji je Lenon organizovao sa Joko u Amsterdamu i Montrealu jedan je ekperimentalni vid nenasilnog gandijevskog protesta protiv rata. Svestan medijske pažnje koju je izazvala njegova poseta Amsterdamu, Džon zajedno sa Joko odlučuje da svoj medeni mesec provede tako što će pozvati novinare, koji su verovatno očekivali snimanje porno videa u izvedbi ekscentričnih umetnika, da ih snimaju u hotelskoj sobi dok oni sasvim u miru sede poput kakva dva anđela na krevetu, obmotani belom posteljinom i ukrašeni cvećem. Nakon nedelju dana performans se nastavio u Montrealu, takođe u hotelskoj sobi, gde je prezentovana i pesma koja će se uvek zapevati kada se kućnom pragu približi vojnička čizma – Give peace a chance.
Osmi decembar 1980. godine upisan je crnim slovima u kalendare ljudi koji i danas gaje osećaje koje nam je pružao ovaj Bitls. Toliko je toga napisano o tom događaju, ali je zaista mučno čitati sve te priče koji je pravi razlog zašto je Mark Čepmen tog dana upucao Lenona na ulazu u zgradu u kojoj je živeo. Od toga da je bio gitarista koji je idealizovao Lenona, do toga da ga je zamrzeo kada je Džon stavio Bitlse iznad Isusa. Čak je i Dejvid Bouvi izjavio da je i on bio sledeći na Čepmenovom crnom spisku. Sećam se, bio sam klinac koji još uvek ni približno nije kontao veličinu Bitlsa, kada mi je keva pričala kako je neutešno plakala kada se Jugoslavijom prenela vest da je ubijen Džon Lenon. U kasnijem periodu, kada je muzika postajala sve bitnija u mom životu, počinjao sam da uviđam ko je bio taj čovek, šta je on predstavljao, koje stavove je propagirao i u šta je verovao. U mnogome sam svoj karakter i muškost gradio na njegovim porukama, pesmama i stihovima, na njegovim definicijama ljubavi, zezanja i patnje, ali i na njegovim setnim melodijama i ljubomornim vapajima. Koliko god čovek poneo iz kuće svoje vaspitanje i osnovne vrednosti, ovakvi ljudi pomažu mladima širom sveta, koji pred sobom nemaju svetle primere, da shvate kako njihova dobrota nije slabost, nije nešto zbog čega se treba stideti, već da je taj mio osećaj dar koji moraju podeliti sa drugim dobrim ljudima jer svet zaslužuje svoju šansu za opstanak.
Mnogo je hitova, albuma i poruka ostalo iza Lenona. Njegov lik i rad će trajati večno, koliko i sama muzika. Uticaj i važnost koju su Bitlsi imali ne samo u drugoj polovini 20. veka, već evo i u zagaženom 21, dokazuje da, iako je vreme prolazno i više nema čupanja kose i histerisanja na njihove pesme, kvalitet opstaje, da se priče prenose sa jedne na drugu generaciju koja će, zbog tehnoloških mogućnosti, biti u prilici da kristalno jasno sluša Imagine, Woman, Jealous Guy, Norwegian Wood, All I’ve Got to Do, Across the Universe… Njegova saradnja sa Mekartnijem je bila toliko plodonosna, toliko dopunjujuća da je besmisleno pisati sve njihove pesme koje ćete zapevati čim pročitate naslov. Džon Lenon posthumno je uvršten u Kuću slavnih tekstopisaca, kao i u Rokenrol kuću slavnih, ali njegov značaj ne može se uobličiti u neku ovozemaljsku titulu. Naravno da ne, njegov legat ostaje na uživanje nama, našoj deci i deci naše dece, a značaj njegovih dela možete uvideti istog momenta kada se zaljubite, kada ne znajući kako drugačije da izrazite, ispoljite i oslobodite euforične emocije osim kroz muziku, radosno poskakujete ispod šarene duge vašeg života ispunjenog sunčanim i kišnim danima.
…Eight days a week
I love you
Eight days a week
Is not enough to show I care
Love you every day, girl
Always on my mind
One thing I can say, girl
Love you all the time
Hold me, love me, hold me, love me
Ain’t got nothing but love, babe
Eight days a week…
P.S. I Love You
ATaK
