Faithless – Rokenrol u elektronskoj formi

Uz razmišljanje gde sam bio, šta sam radio i koliko sam godina imao 18. aprila 2004. godine započinjem ovu kratku priču o mom omiljenom elektro bendu – Faithless. Gledam u ove datume i kontam da sam imao nepunih 15 godina kada su te 2004. prvi put bili u Hali sportova na Novom Beogradu. Pomišljam da i nisam bio toliki klinac, da sam svoju guzicu morao da uglavim među te ljude koji su sa oduševljenjem dočekali tada jedan svetski top bend u našem glavnom gradu. Međutim, ne zaboravljam takođe da u to vreme pojma nisam imao ko je i šta je Faithless, ne računajući činjenicu da sam video spot za pesmu “Mass Destruction” koja me je tako balavog negde i privukla bez jasnog shvatanja oštre pouke. Kažu da je taj nastup bio jedan od boljih kod nas tih godina, ali ja iz tog perioda pamtim prvi koncert grupe Deep Purple na Sajmu i tu neponovljivu energiju. Nažalost, Faithless je tada i dalje potpuna nepoznanica za mene.

Starija ekipa iz kraja slušala ih je, ne znam da li i uživo, a moj prvi dodir sa njima bio je trenutak kada mi je ortak, kolega iz Džabaletana, rekao da ide na njihov nastup u Beogradskoj areni. Bilo je to 2011. godine, a ja sam i dalje bio nezainteresovan da otkrijem još jednu stranu svoje ličnosti. Godinu dana ranije, pre tog spektakla u Areni i njihove tada oproštajne turneje, svirali su 2010. i u BelExpo centru, u mnogo intimnijem prostoru, gde je, sudeći po klipovima na Youtube-u, atmosfera bila takođe fantastična. Nekoliko godina kasnije sedim sa ćaletom u Amsterdamu, tada već upoznat sa njihovim najvećim hitovima, a on pušta njihov nastup festivala Glastonbury iz 2010. Sećam se da sam otvorenih usta, verovatno i pomalo high, gledao u ekran posmatrajući taj sjajan odnos između benda i publike. Njihova energija je bila prosvetljujuća, a frontmen Maxi Jazz stajao je na bini uvodeći publiku, a i mene, u svojevrsnu hipnozu. Njegovo izvođenje jedinstveno je u svetu muzike. Reči kojima se obraća publici bliži su propovedi čoveka koji je okusio život i sa druge strane, koji je dotakao prekaljenu granicu života i smrti, nego pevanju profesionalnog pevača.

Gledajući snimak koncerta doživeo sam pravi muzički orgazam, a bilo ih je prilično u prošlosti kada je atmosfera uzavrela. Tog momenta sam znao da sam nesmotreno zgrešio, zbog gluposti i neobaveštenosti osakatio sam sebe sjajnog iskustva i prisustva nekom od njihovih mnogobrojnih nastupa u Srbiji. Zvonilo je u glavi poput zaveta – prvi sledeći nastup Faithlessa i ti goriš, nema izgovora. U tom trenutku to i nije bilo toliko izvesno jer je bend 2011. zvanično prestao sa radom. Govorilo se tih godina o ponovnom okupljanju, međutim sve do 2015. nije bilo zvanične potvrde. A onda moja neopisiva radost, povratak i to kakav, Exit Main stage 12. jul 2015. i noć za pamćenje, za čitav život. Noć pre njih na Mainu je nastupio i Manu Chao, koga uzgred neizmerno volim i cenim, ali nastup Faithlessa je jednostavno neuporediv. Isti onaj trip koji sam osetio tokom gledanja snimka, ali jedno million puta intenzivniji. Svaki neuron se prepustio audio-vizuelnoj stimulaciji sa bine, ruke same hvataju zvezde, a svet je stao na dva sata u čast ovog koncertnog spektakla na novosadskoj tvrđavi. Mogu slušati Faithless i u kući preko zvučnika, biće super, pokrenuće me u najnepokretnijoj fazi, ali njihov live… Ako ikada budem bio u prilici ponovo da doživim njihovu parolu “We come one” neću biti u nedoumici.

Bend u kojem su do savršenstva precizno podeljeni zadaci, koji stvari na sceni u svakom momentu drži pod kontrolom i usmerava noć ka granicama koje može do dostigne. Nećete otići sa koncerta uz osećaj prevarenosti, da niste dobili sve što ste zaželeli, jer njihova aura zrači magijom ujedinjenja dobrih ljudi. Iracionalno zvuči, ali baš toliko daleko od očiju poznate stvarnosti otplovićete brodom Faithless i posadom Maxi Jazz, Rollo Armstrong i Sister Bliss. Na njihovim albumima često se može čuti i videti pevačica Dido, koja je rođena sestra Rolloa Armstronga. Svi oni imaju i solo projekte, ali njihova sinergija je nešto što se ne može nazvati projektom. Faithless je dar, talenat i stav, mišljenje o svetu i prepuštanje mašti kakav bi isti taj svet mogao biti divan i obojen svetlim bojama.

Izdali su šest studijskih albuma od kojih je prvi Reverence zaista reprezentativan sa sjajno odabranim singlom “Salva Mea”. Na ovom izdanju, izdatom 1996, nalazi se i vanvremenski hit “Insomnia”, a čitav album zamišljen je i prožet mešavinom laganih ritmova i neartikulisanih transcedentalnih melodija, tzv. romantika sa pornografskim sadržajem.

“God is a DJ” i “Killer’s Lullaby” su najveći hitovi sa drugog studijskog albuma Sunday 8PM koji je idat dve godine nakon prvenca. Treća ploča ili za to vreme bolje reći treći CD Outrospective izlazi 2001. godine i na njemu se takođe može probrati svetski hit “We come 1”, a tu je sjajna i pomalo zapostavljena “Tarantula”, kao i “Muhamed Ali” na kojoj glasovno učestvuje Pauline Taylor. A onda, ako po komandi nakon tri godine pauze snimanja, izlazi četvrti album No Roots sa megahitom “Mass Destruction” sa jasnim kritičkim tekstovima ustojenom jednoumlju koje se poput kameleona sakrilo iza pojmova demokratije i slobode govora. Tu se negde publika na ovim prostorima i pronašla na istoj talasnoj dužini, neka prosvećena mladež koja je možda videla ili osetila nadolazeće posrnuće. Ali to tada nije bilo bitno, važno je bilo zezanje. Tekst za tu pesmu je genijalan, jednostavan i direktan, čist centar. U njoj jasno predočena oružja masovne destrukcije: Slab um, dezinformacija, rasizam, strah, pohlepa, pasivnost. I poruka moramo naći hrabrosti, moramo da prebrodimo, savladamo i nadjačamo zlo!

Inače su im tekstovi sjajni, i uvek uz dozu ekstaze muzikom gratis dobijate kašiku misli o kojima valja promisliti. Peti album To All New Arrivals iznedrio je nekoliko hitova, od kojih je pesma “Bombs” čak i zabranjena za prikazivanje na MTV zbog prikazivanja ratnih sekvenci i posledica u logično negativnom kontekstu. Sa ovog albuma, izdatog 2006, izdvojio bih i pesmu “Emergency”, toliko posebnu i takođe pomalo skrajnutu iz nepoznatih razloga. Poslednji, šesti studijski album grupe Faithless izašao je 2010. godine, pod jednostavnim nazivom The Dance. Sasvim solidan album, ponovo u njihovom maniru mešanih ritmova, melodija i tempa, sa jednom od meni najdražih pesama “Not going home”.

Otvorivši njihov sajt u nadi da ću videti neku najavu za koncert u bliskoj budućnosti video sam da ne postoji niti jedan zakazan koncert, tako da ćemo morati da se strpimo do novog susreta. U međuvremenu, nadam se i molim da ovim sjajnim muzičarima ponovo zakuca inspiracija na vrata i da će oni znati da je pretoče u neki novi album. Toliko je loših vesti, potencijalnih tema za kritički osvrt, a muzika je jedan od najglasnijih i najmoćnijih transmitera.

Zovemo vas Maxi, Bliss i Rollo! Život je kratak za nepotrebne pauze. Brzo prolazi, bez mogućnosti da ga pustimo na snimku kada god poželimo. Sada, u ovom trenutku i nikad više. Zato dolazite ovamo, hajde da se zezamo i đuskamo na otvorenom još koji put.

ATaK