Federiko Garsija Lorka: Grad bez sna

Ne spava niko na nebu.
Niko, niko. Ne spava niko.
Stvorovi meseca njuše i kruže oko koliba.
Doći će iguane žive da grizu ljude što ne sanjaju
i onaj sto beži srca razbijena
srešće na uglovima neverovatnog krokodila
kako tih stoji pod nežnim protestom zvezda.

Ne spava niko na svetu.
Niko, niko. Ne spava niko.
Ima jedan mrtvi na udaljenom groblju
što tri godine tuguje zbog suhog pejsaža u kolenu;
i dete koje su pokopali jutros toliko da je plakalo
da je trebalo pozvati pse da ga ućutkaju.

Nije život san.
Bdijte! Bdijte! Bdijte!
Mi padamo niz stepenice da bi jeli vlažnu zemlju
ili se penjemo rubom snega s korom mrtvih dalija.
Ali zaborava nema,
ali sna nema,
samo meso postoji.
Poljupci vežu usta u šipražje novih vena
i onaj što trpi, trpeće bez prestanka
i ko se smrti boji nosiće je na plećima.

Federiko Garsija Lorka, Grad bez sna