Filigranski pločnici – Ko ne pamti iznova proživljava

Tih dvadeset i osam novih pesama bile su ulaznica, kreativna i borbena, za klub besmrtnih velikana jugoslovenske rok scene.

Filigranski Plocnici

Trideset osam godina unazad, 21. jula 1982. objavljen je jedan od najslušanijih albuma sa muzičke rok scene bivše Jugoslavije – Filigranski pločnici. Nakon antologijskog, duplog albuma Sunčana strana ulice iz 1981. godine, a potom i trostrukog albuma Ravno do dna iz 1982, Filigranski pločnici su nastali na samom vhuncu Azrinog kreativnog naboja. Album je opisivan kao sirov, beskompromisan, povremeno sarkastičan i ljubavni. Predstavlja tačku preseka kritika upućenih tadašnjem političkom režimu i ljubavnih balada. Štulić je opisivao svoja prva tri studijska albuma sledećim rečima: „Azra“ je pospan čovek rano ujutru, „Sunčana strana ulice“ je poslepodne nakon posla, a „Filigranski pločnici“ su večernji izlazak.

Bend je navodno dobio ime negde u januaru 1977. godine za šankom zagrebačkog Teatra &TD, za kojim su sedeli lokalni anarhisti. Naime, to veče je Đoko Grgac (poznatiji po svom nadimku Anarhist) dobio ćerku kojoj je trebalo smisliti ime. Negde usred višečasovnog ispijanja loze, prožetim filozofskim razgovorima, Branimir Džoni Štulić, kome je Đoko bio prijatelj, izrecitovao je stihove pesme Azra Hajnriha Hajnea:

Pitala ga jednog dana
Sultanova ćerka mila:
„Kazuj robe, odakle si,
iz plemena kojega si?“

„Ja se zovem El Muhamed
iz plemena starih Azra
Što za ljubav život gube
I umiru kada ljube.“

Azra

Tako su u jednoj večeri ime Azra dobili Đokova ćerka i Džonijev bend, a tri godine kasnije 1980. Azra je objavila pesmu Jablan posvećenu, sada već preminulom, Đoki Anarhistu.

Da li lažem kada kažem
da je sreća u tri stvari
Dobroj ženi, gitari i bogatom tati
koji uvijek nešto radi

Ljubav je to za čime gineš,
do ljubavi se teško stiže
I zato prodaj sve osim blanje i kreni…

Kako se Štulić odavno povukao od očiju zainteresovanih posmatrača i novinara, o Azri saznajemo isključivo od nekadašnjih članova iste, a među njima je i Jurica Pađen, jedan od osnivača Parnog valjka i Aerodroma. Pađen je izjavio kako bi se devojke u njihovom prisustvu skidale gole, a Štulić bi za to vreme čitao knjigu. 

Štulić

Branimir Džoni Štulić rođen je 11.aprila 1953.godine u Skoplju. Zbog prirode posla njegovog oca koji je bio vojno lice, porodica se često selila, a 1967. godine Branimir sa roditeljima i sestrom dolazi u tek izgrađeno zagrebačko naselje Siget i upravo tu, na jedanaestom spratu vojnog solitera, Džoni je odsvirao prve akorde fanatično vežbajući na pozajmljenoj akustičnoj gitari. Nakon maturskog ispita 1972. odlazi u JNA, a posle nešto više od godinu dana postaje student Filozofskog fakulteta u Zagrebu koji napušta sa željom da se posveti muzičkoj karijeri. Prvi bend koji je okupio zvao se Balkan sevdah bend i karakterisao ga je raznovran muzički opus. Ljudi koji su u tom periodu poznavali Džonija su govorili da je često nosio sa sobom vreću za spavanje da se ne bi vraćao kući u Siget. Posle nekog vremena Džoni u bend dovodi druga sa fakulteta Juru Stublića, međutim nakon samo nekoliko svirki postavio je uslov: Birajte, Jura ili ja. Ostatak benda je odabrao Stublića i tako je nastala grupa Film. U potrazi za novim sastavom, Džoni postaje član Parnog valjka, ali taj spoj opstaje čitave dve nedelje. Devedesetih Štulić odlazi u Holandiju gde još uvek živi i radi – piše i prevodi grčke klasike. Branimira Štulića je svakako teško opisati zbog nepredvidljivosti njegovog umetničkog duha, međutim publika ga i dan danas svrstava među one retke koji su ostali dosledni sebi i bez težnje ka prilagođavanju tuđim idejama.

Azra

Mnogima teško za poverovati, Štulić je jednom prilikom izjavio kako je za većinu pesama prvo stvarao muziku za koju bi naknadno smišljao tekst. YU 100: najbolji albumi jugoslovenske rok i pop muzike je knjiga koju su 1998. godine objavili Duško Antonić i Danilo Štrbac, a u  njoj se nalazi lista 100 najboljih bivših jugoslovenskih popularnih muzičkih albuma među kojima je čak pet Azrinih.

Dok hodam drugačijim beogradskim pločnicima no što su bili u vreme moje mladosti, dok sa svih strana napadaju nekakvi zvuci koji su nekada stizali samo do Šapca, a danas ujedaju nedužne prolaznike u samom centru Beograda, shvatam da mi najviše nedostaju upravo filigranski pločnici. – Petar Lazić

 

 

Ana Vlašković

 



Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *