Film “Nobody knows” – Deca A,B,C,D i E
Ostavljena i odbačena deca skrajnuta su tema u svetu generalno, a naročito kod nas. Kucajući u pretraživaču napuštena deca pojavljuju se video klipovi iz Zvečanske i drugih institucija od pre nekoliko godina, bez ikakve novije informacije šta se dešava u tim ustanovama, kakvi su uslovi i životna perspektiva te dece kojoj je oduzeto srećno ili makar srećnije detinjstvo. Dakle, novih vesti gotovo da nema što implicira da ni problem nije prisutan, da je iskorenjen, da su uslovi u kojima ta deca odrastaju veoma zadovoljavajući i da se o njima i njihovoj socijalnoj integraciji i razvoju stara društvo i država. Aha. Ok.
Ovaj nesvakidašnji uvod podstaknut je potresnom pričom koja nam dolazi iz Tokija osamdesetih godina XX veka. Radi se o slučaju Sugamo child-abandonment koji je odjeknuo u svetskoj javnosti tih godina. Incident i skandal sažima priču o nemarnoj majci i njeno petoro dece. Svako dete dobila je sa drugim muškarcem od kojih niti jedan nije preuzeo odgovornost i brigu o detetu. Zbog velike pažnje javnosti i zaštite identiteta imena dece nikada nisu objavljena. Njihova šifrovana imena pod kojima su zavedena u dokumentima su Deca A,B,C,D,E.
Dete C preminulo je po podacima i svedočenju preživelih ubrzo nakon rođenja, a njegovo telo je majka držala u porodičnom stanu u vremenu nakon smrti. Majka, ako se može nazvati tim plemenitim nazivom, u jednom trenutku odlazi sa novim ljubavnikom i prebacuje najstarijem sinu, koji u tom trenutku ima 14 godina, starateljstvo nad braćom i sestrama. U periodu od 9 meseci koliko su deca provela sama, život je izgubilo i Dete E nakon što je podleglo povredama nanetim od strane prijatelja deteta A. Nakon upada policije i nadležnih službi na licu mesta pronađena su deca A, B i D u stanju malnutricije, našli su i telo deteta C, ali ne i deteta E jer su njegovo telo deca pokopala samostalno. Majka se po podacima predala policiji i osuđena je na 3 godine zatvora, a nakon odsluženja kazne vratila je starateljstvo nad dve ćerke. Najstariji sin, za razliku od njegovih prijatelja nije poslat u popravni dom već je, uzimajući u obzir okolnosti, život nastavio u hraniteljskoj porodici. Do danas, identiteti ove dece ostali su nepoznati široj javnosti.
Autor filma, čuveni japanski reditelj Hirokazu Kore-eda, nije želeo i hteo da predstavi apsolutnu istinu ove nesreće pa se nije bavio detaljima i hronološkim redosledom. On je uneo svoj umetnički dojam dajući prednost umetnosti, kreativnosti i mašti stvaraoca i gledaoca kao glavnog konzumenta. Mora se priznati da je uspeo u svom naumu s obzirom na to da je film ostvario zapažen uspeh. Osećaji gorčine, teskobe i težine koji obiluju u ovom filmu ispresecani su milim dečijim osmesima i scenama nade da će se stvari rešiti na srećniji način.
Od prve scene, kada majka dolazi sa najstarijim sinom predstavljajući ga novim stanodavcima kao jedino dete čiji je otac na putu, a zatim ostalu decu oslobađa iz nekoliko kofera, kada se nasmejete neshvatljivoj dovitljivosti, pa sve do poslednje kada deca odlaze sunčanom ulicom nazad u svoj stan proživljavate neverovatan miks kontradiktornih emocija. Kada majka zamoli decu da se ne pojavljuju na balkonu i budu tihi u stanu, objašnjavajući im da niko ne sme izlaziti napolje osim najstarijeg Akire, dobijate uvid u nenormalnu porodičnu situaciju koja preti da u potpunosti izmakne iz okvira simpatičnog. Požrtvovanost mladog Akire prema svojim sestrama i bratu i odgovornost koju oseća nevereovatno je edukativna. Njegov moralni kodeks i ta unutrašnja borba da se odupre podsvesnom pozivu za krađom u supermarketu ili odbijanje da prihvati prljav novac kao dar, sve u cilju da sačuva sebe od zla i kvarenja vredno je divljenja. Život koji se sručio na njegova nejaka pleća stavio ga je pred velika iskušenja i on se u toj situaciji snalazi najbolje što ume. Kako se situacija pogoršava i kada ostaju bez novčanih sredstava ova deca udruženim snagama nadjačavaju nedaće, snalaze se i nekako preživljavaju u ogromnom Tokiju. Ova neverovatna priča nam mnogo govori o ljudima, o dečijoj snazi i njihovoj zrelosti u situaciji kada nemaju odrasle uz sebe da povedu računa, o tome šta zapravo znači staranje, ljubav i briga, a šta nemar i zašto ne reći odjeb.
Glavni glumac Yuga Yagira, zahvaljujući svom sjajnom performansu lika Akire, postao je najmlađi dobitnik nagrade za glavnu mušku ulogu u istoriji Kanskog festivala te 2004. godine. On je u tom trenutku imao samo 12 godina, ali njegova rola je toliko upečatljiva da zaravo nije nikakvo pitanje da li je nagrada otišla u prave ruke. Režiser, scenarista i producent filma Hirokazu Kore-eda takođe je dobitnik Zlatne palme u Kanu, ali za film Shoplifters o kojem smo pisali u Džabaletanovom dveniku sa FAF-a. Za film Nobody knows angažovao je četvoro dece potpunih amatera u glumačkom pozivu, trudeći se da ih ne opterećuje dodatnim objašnjavanjem i detaljisanjem njihovih uloga, želeći da iz njih izvuče najprirodnije ponašanje.
Takođe, male zanimljivosti, u scenariju je planirano da mala Yuki izričito traži slatkiš imena Strawberry Pocky, a na setu je Hirokazu primetio da mala Yuki voli više Apollo Choco, te se odlučio da promeni tekst i plan kako bi imao tu priliku da putem kamere uhvati razdragane dečije oči srećne zbog poseda omiljene čokoladice. Tokom jednogodišnjeg snimanja u pauzama je ostavljao decu samu u stanu sa upaljenim skrivenim kamerama kako bi prikazao kako se deca zapravo ponašaju bez supervizora, odnosno odraslih osoba. Genijalna i potresna priča, upečatljiva gluma, odlično režiran i snimljen film. Bez ikakve dileme film za svaku preporuku. Ako ništa, možda pronađete neki motiv više za brigu o svojim najvoljenijima. Jer bez njih, mi zapravo nemamo ništa.
ATaK
