Fink – I will rise again

Fin Grinal (Greenall) je odrastao u Engleskoj u porodici u kojoj je muzika bila jedna od najbitnijih stvari. Sam je naučio da svira giitaru, iako je njegov otac svirao, ali ta očeva gitara je bila jedini predmet u kući koji niko nije smeo da dira. Fink sada na svojim nastupima koristi najmanje 10 različitih gitara, i menja ih iz pesme u pesmu, iako ima jednu u raznim nijansama plave, za koju mislim da mu je omiljena, jer je koristi za možda čak četiri pesme na koncertima.

Rano je počeo da se bavi muzikom, ali prvo kao DJ i producent. Radio je za izdavačku kuću Ninja Tune, za koju 2000. godine izdaje svoj prvi album Fresh Produce. Međutim, tek kasnije započinje svoju kantautorsku karijeru albumom Biscuites for Breakfast (2006), dok još radi svoj kancelarijski posao. Na ovom albumu učestvuju i Gaj Uitaker (Guy Whittaker) -bas i Tim Torton (Thornton) -bubnjevi, koji i do dan danas ostaju članovi benda i igraju značajnu ulogu u stvaralačkom procesu.

Ove godine (2017) su izdali novi album Resurgam za izdavačku kuću R’COUP’D, koju je Fin osnovao 2014. sa ekipom iz Ninja Tune, kada je izašao i njegov album Hard Believer.

Trenutno su na Evropskoj turneji, sa preko 60 zakazanih koncerata. Između ostalog, svirali su u Beogradu 9. oktobra i u Novom Sadu 11. oktobra.

Na koncertima imaju podršku još dva člana. Koriste dva seta bubnjeva, jer je jedan bubnjar i gitarista. Fin svira i gitare i klavijature, a jedan gitarista je i klavijaturista po potrebi. Zvuči komplikovano, ali basista je samo basista, a drugi bubnjar samo bubnjar. Lakše? Mislim da njima nije. 

Resurgam dolazi iz latinskog i znači “Uzdići ću se ponovo” (I shall rise again), što i jeste neka nit koja povezuje sve pesme na albumu. Inspiracija za naziv je bila natpis na jednoj slici u kapeli male crkve u Kornvolu koja je stara 900 godina, i kako on kaže, vrlo romatična.

Album otvara istoimena pesma, koja traje preko osam minuta, i u kojoj Fin samouvereno ponavlja I will rise up, I will rise again, i koja sa teškim basom zvuči prilično bristolski. Bristol je prestonica trip-hopa, odatle su i začetnici žanra: Massive Attack, Tricky, Portishead.

Ceo album je prošaran uticajima trip-hopa, elektronike, naravno bluza i fanka, kao i gospela u pratećim vokalima. Atmosfera albuma je mračna, ali daje mnogo nade. Zapravo, ne nade, već sigurnosti u to da će sve biti okej… ili ne, ali se čovek kroz svako iskustvo razvija i raste, napreduje i time postaje bolji i jači nego pre.

No need to cover up fault lines

They make us who we are

(Cracks appear)

Kroz ovaj album Fink se suočava i bori sa svojim mračnim mislima, sećanjima i osećanjima, pitanjima na koja nema odgovore i svim drugim stvarima zbog kojih prosečan čovek ne može da spava. Mračan je, ali čak i pesme koje bi vas rastužile, to učine na najlepši mogući način. Word to the wise je balada o rastanku, na kojoj njegov glas dolazi do izražaja uz minimalnu pratnju klavira. Međutim, on sam kaže da ova pesma nije tužna, već samo odražava činjenicu da kada znate da će nešto da se završi every single second gets sweeter. I koliko god da je mračan i tužan, Fink ne dozvoljava ni trunku patetike. Takve su i Not everything was better in the past, kao i This isn’t a mistake.

Fin je vrlo iskren u svojim tekstovima, najviše sam sa sobom, jer pesme nekad zvuče kao da pokušava i sam sebe da podseti na stvari koje su mu važne i time stekne snage i hrabrosti da nastavi dalje. On prihvata realnost koja nije uvek lepa, ali je i odlučan u optimizmu. I kako kaže u pesmi Godhead:

Tired of being bored

Bored of being tired

Keeping up appearance

You’re just appearing to be doing okay

The clouds would just cover

The clouds will pass

When they do

The sky is bluer

The sky is blue

Fink je bend koji odlično spaja muzikalnost sa lirikom, a na albumu Resurgam najviše eksperimentišu sa elektronikom, iako zadržavaju svoj zvuk folka i drugih žanrova kojih ima mnogo, s obzirom na to da svaki član benda ima neke svoje uticaje. Svaka pesma je posebna priča, savršeno ispraćena muzikom koja se skladno razvija i time nekad menja atmosferu iz minuta u minut, kao u pesmi Day 22, koja je malo fank, i bori se sa iskušenjima. 

I will stand by my word

The bargain we sealed

The blood, sweat, tears

Taste so good

Na koncertima Fink ima izuzetnu energiju i moć da se poveže sa publikom. Pored odličnog izvođenja, to postiže nekad kroz šalu, a nekad kroz anegdote koje priča između pesama. Nekako mi se čini da je na koncertu u Beogradu imao više tih priča nego u Beču. Ne bih da budem subjektivna, možda je samo atmosfera bila intimnija, manji prostor – manja publika. Pored toga, čini mi se da on nije jedan od onih koji bi svima pričali istu priču, verovatno bi i njima dosadilo.

Na koncertu u Beču se pojavilo mnogo više ljudi, a i prostor u kome je održan koncert je zapravo muzej, sa visokim plafonima i neuporedivo boljim ozvučenjem. Za taj koncert su posebno odsvirali i jednu pesmu sa albuma Perfect Darkness (2011) kojim su stekli i širu publiku. Pesma je Yesterday was hard on all of us, i potpuno se uklapa i u čitavu energiju novog albuma.

Where are we going now?

Where do we go?

Cause if it’s the same as yesterday

You know I’m out, just so you know

 

Ako do sada niste slušali, oktobar je pravo vreme da počnete!

 

MsM