Frojdov antropološki pesimizam

Čovek kao ja ne može živeti bez omiljenog zanimanja, bez dominantne strasti ili tiranina u Šilerovom smislu reči. Moj tiranin je psihologija – Sigmund Frojd

Sigmund Frojd

U mnogome, Frojd liči na Fausta, koji je (makar metaforično) prodao svoju dušu, kako bi mogao da se, celim svojim bićem, posveti onome što je okupiralo njegov um – psihoanalizi. Iz njegovih istraživanja, psihoanaliza će se pokazati ne samo kao teorija već kao metod koji se sa manjim ili većim uspehom može primeniti na gotovo sve oblasti čovekovog života. Na osnovu „detektivskog“ metoda psihoanalize koja ulazi u sve vidove čovekove ličnosti, Frojd je doprineo i nauci i ljudskoj kulturi time što otkriva jedan ključan aspekt uticaja na ljudski um – nesvesno. Proces koji je Frojd imenovao kao „nesvesno“, označava jedan dinamički proces koji čini temelj ljudskog duševnog života. Na osnovu jednog iracionalnog psihološkog proučavanja, Frojd zadaje udarac uvaženoj racionalističkoj predstavi o čoveku, kao biću koje je vođeno razumom. 

Psihoanaliza dovodi do novog pogleda na čoveka i njegovu prirodu. U ovoj struji misli, čovek se pokazuje kao biće koje se nalazi u konstatnom, intrisičnom sukobu antagonističkih nagona: racionalnog i iracionalnog, prirodnog i biološkog, nagonskog i duševnog. Na površinu ovih sukoba izlazi ljudska ličnost kao produkt jedne skrivene suštine do koje se ne može doći uobičajenom medicinskom analizom. Razotkrivanje ove suštine potrebuje jedan dublji metod koji se bazira na iscrpnoj analizi varljive površine svesti. Psihoanaliza kao metod ima za cilj da naglasi značaj afektivnog života i da „uvede jedan dinamički faktor, pretpostavljajući da simptom nastaje nagomilavanjem nekog afekta i jedan ekonomski, posmatrajući isti simptom, kao rezultat pretvaranja izvesne količine energije koja se inače upotrebljava na drugi način (tzv. konverzija)“ (Frojd, 2006, str. 23). Radeći zajedno sa Brojerom, Frojd je na početku svog istraživanja imao nameru da pokaže da iza pojava neuroze ne dejstvuju bilo koja afektivna uzbuđenja, već da su ona po pravilu seksualne prirode, bilo da je to neki aktuelni seksualni konflikt, ili naknadno delovanje ranijih seksualnih doživljaja. 

U svom začetku, psihoanaliza najpre proučava neuroze, tumači snove i kao takva je predstavljala terapeutsku disciplinu. Kasnije, psihoanaliza kao teorija o nesvesnom delu čovekove psihe, sve više proučavajući nagonsku intencionalnost i emocionalne ekvivalente, psihoanaliza postaje teorija o čoveku kao celini ličnosti. Čovek je nužno vođen nagonima, to nije tek intrisična potreba već apsolutna nužnost, ali ukoliko bi uvek bilo tako, čovek nikada ne bi zasnovao kulturu. Frojd veruje da kultura nastaje pod pritiskom životnih nevolja i „nauštrb zadovoljenja nagona“ (Frojd, 2013, str. 23). A otvoreno pitanje je – da li zasnivanjem kulture čovek gubi sam sebe? Ili možda ona nastaje iz potrebe da čovek pronađe i izgradi vlastiti identitet?

Sigmund Frojd

Razmatrajući čoveka u svom kulturnom opusu, Frojd se pokazuje kao oštar kritičar religioznih ubeđenja o čoveku, kao i pogrešnih uverenja marksista. Frojd smatra da se nalaze u zabludi, budući da se marksistička teorija, prema njegovom mišljenju, pokazuje kao socijalna utopija. Za razliku od marksističkih načela po kojima je agresija nastala kao rezultat privatne svojine, Frojd želi da pokaže kako agresiju privatna svojina niti je stvorila niti će agresija ukidanjem privatne svojine nestati. Rešenje agresije i sublimiranih nagona koji dovode čoveka do takvog stanja je moguće tek jednim temeljnim metodom kojim bi se istražila podsvest. Psihoanalizom se čovek mora braniti od zabluda, a do stanja zabluda se dolazi naukom, filozofijom i religijom. Iako je bio humanistički mislilac, Frojd je bio kritički nastrojen prema ova tri nazora mišljenja. 

Činjenica jeste da je kod Frojda kultura imala negativnu oznaku, ali to ne znači da ju je smatrao bezvrednom kako tvrdi From. „Ako kultura zahteva tolike žrtve ne samo od seksualiteta već i od agresivnih sklonosti ljudi, onda bolje razumemo da je čoveku teško da se u njoj oseti srećnim. Pračoveku je zaista bilo lakše jer nije znao za ograničenja nagona. Za uzvrat, njegova sigurnost da dugo uživa u takvoj sreći bila je mala. Kulturni čovek je razmenio deo mogućnosti da bude srećan za nešto sigurno“ (Frojd, 2005, str. 63). Frojdov odnos spram kulture nije nužno negativan u smislu da je odbacivao kao nešto nepotpuno i lišeno vrednosti već se radi o jednom radikalno kritičkom stavu spram toga kako kultura deluje na čoveka i njegovu prirodu. Frojdovo ispitivanje kulture se odnosi na analizu čovekovih osećanja u kulturi kao sopstvenoj tvorevini i onog psihopatološkog što iz tog odnosa nastaje.

 

Zorica Jovićević



Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *