Hjumova kritika ontološkog argumenta za postojanje Boga
U ovom testu izložićemo Hjumovu kritiku Anselmovog ontološkog dokaza. Hjumovu kritiku, izlažemo jer smatramo da ona uzima u obzir i ranije kritike ontološkog argumenta, ali da i na neki način anticipira kritike ovog argumenta koje slede posle Hjuma. Anselmov argument smo izneli u prethodnom tekstu koji se bavio ovom tematikom pa ga nećemo ponavljati ponovo u ovom testu, nego ćemo odmah preći na Hjumovu kritiku.
Hjumova kritika bi glasila ovako: sve što poimamo kao postojeće možemo pojmiti i kao nepostojeće. Nema bića čije nepostojanje u sebi sadrži protivrečnost. Dakle, nema bića čije se postojanje može dokazati. Hjumov argument u odnosu na ontološki dokaz bi glasio konkretno ovako: sve što možemo zamisliti da postoji, možemo zamisliti i da ne postoji. Boga možemo zamisliti da postoji, kao što ne predstavlja protivrečnost i da zamislimo da ne postoji. Dakle, bog ne može nužno da postoji.
U drugom delu kritike, Hjum tvrdi da se smatra da kada bismo spoznali celu suštinu ili prirodu boga, uvideli bismo da on nužno postoji. Ali, pošto je naša priroda ograničena, mi ne možemo spoznati celu suštinu ili prirodu takvog bića kakav je bog. Dakle, mi ne možemo shvatiti da je za njega nemoguće da ne postoji. Postojanje takvog bića po Hjumu nema nužnost kakvu poseduju aritmetičke teoreme ( 2+2=4). Mi kao ograničena bića ne možemo spoznati takvu nužnost kakvu spoznajemo kod matematičkih teorema. Prema tome, za boga ne možemo tvrditi da nužno postoji.
Pogledajmo da li ovakva Hjumova kritika pogađa Anselmov argument. U Proslogionu, u trećoj glavi, Anselm iznosi stav da se sve što postoji može zamisliti i kao nepostojeće, osim samog boga. Jedino bog postoji tako istinito da se ne može zamisliti da ne postoji. Dakle, bog mora nužno da postoji. Na osnovu ovoga možemo pretpostaviti da je Anselm predvideo kritike slične Hjumovoj u vezi nužnog postojanja boga. Na taj način možemo tvrditi da Anselm daje jedan ekskluzivan i privilegovan status postojanju boga (dakle da se ne može zamisliti da ne postoji), koji se ne odnosi na ostale stvari, i da se na taj način odbranio od Hjumove kritike. Ovakav status postojanja boga Anselmo zasniva na neoplatonističkoj tradiciji, na osnovu koje postoji određena ontološka hijerarhija bića. Bog kao najveće biće zauzima najviši položaj postojanja u ovoj hijerarhiji. To znači da je bog jedino biće koje nužno postoji za razliku od ostalih stvari koje mogu i da postoje i da ne postoje.
Druga primedba na Hjumovu kritiku bi se sastojala u tome da Hjum uzima da se smatra, da se preko spoznaje cele prirode i suštine boga, dokazuje nužno postojanje. Hjum smatra da pošto ne možemo spoznati boga na takav način, ne možemo tvrditi da on nužno postoji. Nigde se u ontološkom dokazu ne pominje „ spoznaja cele prirode i suštine boga“ , kao uslov shvatanja da bog mora nužno postojati. Ontološki dokaz polazi od premise „ bića od čega se ništa veće ne može zamisliti“ koje čovek shvata u razumu. Dakle, dokaz polazi od postojanja u razumu, a ne od nekakvog shvatanja celovitosti prirode i suštine boga. Preko toga, kao što smo pokazali kada smo izneli ontološki argument, dokazuje se na kraju i nužnost božijeg postojanja. Jedno je, šta Hjum smatra da je potrebno kao uslov da bi se pokazala nužnost postojanja boga, a drugo je kako do toga dolazi ontološki argument. Premisa na kojima počiva ontološki argument se bitno razlikuju od zahteva za spoznajom cele prirode i suštine boga. Takvo Hjumovo shvatanje ne ukazuje na slabost ontološkog argumenta.
Hjumova kritika ontološkog po nama ni na jedan način ne pogađa Anselmov ontološki argument. Dakle, ne pokazuje niti nevaljanost samog argumenta, niti dovodi u pitanje na relevantan način same premise argumenta.
Šarl
