Igor Vuk Torbica – Idol teatra
Kišno jutro. Ne znam da li me je probudio pomahnitali rascep oblaka ili pas koji uplašeno zavija na njih. Neobično hladno junsko jutro. Posmatram nemir koji se širi prirodom dok ispijam poslednje kapi čaja, a u pozadini se čuje tihi grandž. Kao po običaju, otvaram društvene mreže, ali ovoga puta osim slika sa putovanja, dubokoumnih citata, par žena sumnjivog morala i političkih skandala, na početnoj strani iskaču naslovi: “ŠOKANTNO! TRAGIČNO PREMINUO POZORIŠNI REDITELJ”. Možda je tragično živeo, a preminuo teatralno? Ali njegova karijera je u usponu, režirao je mnogo genijalnih predstava, mlad je, što se ubio? Aha, to je šokantno, činjenica da je odigrao poslednju ulogu? Želeo je da ga svojim delima upoznate, a odatle ste izvukli samo pozamašnu karijeru i dodeli mu par nagrada. Ali ono što niste znali to je da Igor Vuk Torbica nije bio svakidašnji čovek, već nadareni, buntovni umetnik nesvakidašnje lepote i briljantnoga uma.
Da umrem obuzela me je čežnja i želja
Mlad i bolesno lep kao rujne šume
Jer gadno beše krvlju pevati za svet
Koji ništa ne razume. (Rade Drainac)
Dragi mainstream mediji, ove godine je dozvoljena smrt samo od vespertilio oboljenja, a umreti od tuge i razočarenja? Sebičan čin prema ljudima koje je voleo, koji su njega voleli, ostaviti ih same u ovoj maškaradi, zaviti ih u crno i baciti u neizmerne vrtloge tuge? Tako bi vi rekli. A nije li sebično da se jedan takav izvanredan čovek, čovek od mnoštvo lepih epiteta, blistavog karaktera, nemirnog duha oseća crnim, neprihvaćenim i teško voljenim na ovom svetu? Pridavaćete značaj malim, netalentovanim, amebskim ljudima, do kada? Dok “tragično ne premine” svaka divna, čista, neiskvarena i vredna duša. Igor Vuk Torbica je dostigao nešto što vi nikada nećete, savršenstvo. Samoubistvo je kukavički čin, ah pa kad je tako lako ajmo svi da se poubijamo. Ne lupajte. Niste mogli da ga razumete, a posmrtne počasti ga neće magično vratiti. Igor je bio vrsni avangardni umetnik, neustrašiv, hrabar i ambiciozan, njegovo stvaralaštvo je vanvremensko; kao što je i sam on bio, vanvremenski. Kokan Mladenović ga je nazvao princem pozorišta, kao što Miljković beše princ poezije. Njegovo stvaralaštvo ostavilo je veliki utisak na ljude, isto kao i njegov teatralni odlazak sa pozornice.
Tuga traje večno.
Pomozite svojim najbližima kada je teško, prigrlite ih i kada nije, pokažite im da nisu sami. Vama koji ste u limbu, koji patite, besciljno tragate i nadate se – niste sami!
Pejzažem preda mnom odjeknuo je gromoglasan jecaj. Voljeni Igore, tugu ne možemo sakriti. Ali ti si sada slobodan, miran i srećan. Nikada nećemo saznati šta je presudilo. Da li besmisao napora, apsurd mita o Sizifu, ili je pak dinamičnost Igorove ličnosti morala imati takvu maestralnu završnicu? Svojim buntovnim životom i preranom smrću, Torbiček je ostavio veliku lekciju za sve nas. On će sada zalaziti u onozemaljske problematike, tajne svemira i režirati nove igre zvezda što muzikalnim plesom zavode nestvarno ustrepteli mesec. Prinče pozorišta, sada prinče neba, beskrajno Vam hvala.
Zavesa.
Nevena Nikolić
