Film „Ja, Danijel Blejk“ – Borba nemoćnog pojedinca protiv beskrupuloznog sistema

Film Ja, Danijel Blejk je priča o pojedincu koji u sukobu sa bezdušnim državnim aparatom gubi svaku bitku, ne samo da sačuva elementarno dostojanstvo već i sam život. U društvu gde je čovek samo jedan broj, tretiran kao bezlična figura, nema prostora za iskakanje iz unapred propisanog reda. Svaki pokušaj iskakanja se strogo kažnjava, svako isticanje individualnosti je nedopustivo.

Međutim, ovaj film pokazuje da i čovek koji se strogo drži pravila, koji na vreme izvršava sve svoje obaveze, i sticajem okolnosti se nađe u situaciji da mu je potrebna ne pomoć od strane države, već da mu država prizna osnovna ljudska prava, gubi svaku bitku sa slepim sistemom. Zatečen u koliziji propisa, kao u kakvoj apsurdnoj bujici besmisla, nema gde da se okrene, niti ko da mu pruži ruku. Izuzev ljudi koji su takođe u sličnoj situaciji. Koji su takođe žrtve sistema i koji su u jednako nemoćnoj situaciji. Bez ikakve prave snage osim međusobne ljudske podrške, oni  rezignirano stoje u redu za pomoć koju ta ista država treba da im pruži. Bolno je gledati kako se žrtva moli kod svog dželata.

Vladavina birokratije postaje oličenje jednog prikrivenog totalitarnog režima. U suštinskoj osnovi svakog totalitarnog sistema je upravo taj bezličan odnos prema pojedincu. Čovekova ličnost je brutalno zanemarena u ime nekih viših ciljeva. Ovde su ti viši ciljevi samo birokratsko funkcionisanje, njegova efikasnost po svaku cenu i stroga zabrana zaustavljenju makar i na trenutak slepog administrativnog točka. Svako ko i na trenutak digne glas (bez obzira koliko bio on opravdan), završi pod sirovim točkom pravila, propisa, uredbi…

Kafka! Kafka! Kafka! Odnosno sudbina Jozefa K. nam se stalno nameće dok gledamo ovaj film. Knjiga koja je nedostižna paradigma sudbine nemoćnog pojedinca koji bez krivice strada od strane beskrupuloznog aparata. Ovaj film ima mnogo jednostavniju fabulu od one u Procesu, ali jednako dobro pokazuje kako sistem zanemaruje ličnost, i ne uvažava ništa što ima veze sa konkertnim pojedincem i slučajem. Svi mi na traci čekamo slepu sekiru birokratije, nadajući se da se nećemo nikad naći u situaciji da naše dostojanstvo ili život zavise od surove ruke besmislenih propisa.

Ovaj tekst završavam govorom koji je sam glavni lik u filmu, Danijel Blejk želeo da pročita pred komisijom koja je trebala da odluči o njegovoj daljoj sudbini.

Ja nisam klijent, mušterija, niti korisnik usluga. Nisam zabušant, vrdalama, prosjak, niti lopov. Nisim broj nacionalnog osiguranja, ni oznaka na ekranu. Plaćao sam sve svoje obaveze, ni peni nisam zakinuo i ponosim se time. Ne klanjam se nikome, susede mogu da pogledam u oči i pomažem im ako mogu. Ne prihvatam, niti tražim milostinju. Zovem se Danijel Blejk. Čovek sam, nisam pas. I zato zahtevam svoja prava. Tražim da se prema meni ophodite sa poštovanjem. Ja, Danijel Blejk, jesam građanin, ni manje ni više od toga.

Lazar Bogunović