Jovan Matić (Del Arno Band): Još uvek ima nade

Del Arno Band je najstarija i najznačajnija rege grupa sa ovih prostora. Preko trideset godina šire ljubav, pozitivne vibracije i promovišu prave vrednosti. Nastupali su poslednje večeri ovogodišnjeg Beer Festa i uprkos lošem vremenu ispred bine su okupili nekoliko stotina vernih poštovalaca. Nakon sjajnog koncerta razgovarali smo sa frontmenom grupe o aktuelnoj situaciji u društvu, muzičkoj sceni i njihovim planovima za budućnost…

Bez obzira na kišu uspeli ste da napravite sjajnu atmosferu... Svirali ste i ranije na Beer Festu, šta možete da kažete za večerašnju svirku?

Dozvoliću sebi da budem malo okrenut onome što smo mi otrkili večeras u vezi benda i njegove publike, a to je da postoji neko jezgro od nekoliko stotina ljudi, koje ne može ništa da pokoleba da dođe da nas sluša. To je za nas nešto što će nas činiti izuzetno zadovoljnim. Da ste mene pitali, moj rođeni otac da je svirao večeras ja ne bih izašao iz kuće. Imali smo pre nekoliko dana, u Nišu, milione ljudi ispred sebe, ali ono što nas je ovde zaista oduševilo je ta upornost publike da dođe bez obzira na kišu. Na Beer Festu smo praktično od početka i pratimo šta radi ovaj festival – on raste, bolja je organizacija ove godine i definitivno stvari teku mnogo interesantnije nego što su bile. Mislimo da Beograd mora da ima veliki festival, ne može biti da svi najveći festivali budu u drugim gradovima. To su moji utisci. Ovo je, pretpostavljam, težak dan za ljude sa festivala i za publiku. Ja ću se usuditi da napravim jednu malu zagradu i kažem – da su Englezi gledali u nebo, a oni su praktično izmislili rok festivale, oni ih uopšte ne bi imali. Dakle što bi rekao Arčibald Rajs – čujte Srbi, kajače nabavite, opremite se i dođite na festival. Nije razlog da se festival ne održi to što pada kiša, nismo od sapuna. Ali to nije toliko do organizatora, ta ideja da se festivali ne otkazuju i da ima rešenja čak i za kišu, to je nešto što bi trebalo, kako se to moderno kaže, promovisati među ljudima. Ovako su svi na gubitku. Iza nas svira Plavi Orkestar, siguran sam da bi desetine hiljade ljudi došle da ih sluša večeras, ali eto neće samo zbog par kapljica. I za malu istoriju, izašao sam ispred bine na kraju koncerta, kao što sam najavio, i slikao se. Imam dokaze da sam podelio kišu sa publikom.

Ove godine ste objavili singl sa Kojotom...Šta možete da nam kažete povodom te saradnje jer i Kojot i vi predstavljate neke simbole rege scene kod nas, najpoznatije i najbolje izvođače te vrste muzike?

Mogu da kažem samo sve najbolje o tome. Naime, početkom aprila mi je stigao mail od Nemanje - e vidi ja imam nešto - a to nešto je bilo Još uvek ima nade refren - mislim da bi samo ti mogao da pomogneš da to završimo. Ja sam prionuo na posao, bend je završio muzički deo, on je odradio duvački deo, podelili smo vokale i otpevali. Sve se desilo od 1. maja do 29. kada je prvi put emitovana pesma na radiju. Dakle, bilo je munjevito i efikasno. Mi se poznajemo toliko dugo da mislim da smo čekali taj dan kada ćemo ponovo nešto da učinimo zajedno. Pesma je više od samog singla u našim glavama. Ovog proleća dosta loših vesti promajalo po regionu i dosta pretećih poruka koje su nas dvojicu uznemirile u smislu da ne možemo da verujemo da nam ponovo uznemiravaju decu sa takvim stvarima. Pesma Još uvek ima nade predstavlja naš odgovor na te crne slutnje i na te ptice zlosutnice koje nas maltertiraju gotovo čitav vek. Poručujemo klincima u čitavom regionu da ima nade i da treba da se bore.

Da li postoji neka najava za još novih stvari ili album sa Kojotom?

Večeras smo se našli prvi put od Tjentišta gde smo na početku sezone festivala, na izuzetno važnom mestu, imali live premijeru. Dogovor je da kada se sve ovo što smo planirali u julu završi, sednemo ponovo i razmišljamo šta će dalje biti. Imamo dosta planova, ima ih i on, ali to nikad nije isključeno. Mi smo stalno u kontaktu, to uopšte nije sporno. Mislim da ima prostora da se zamisli možda i neki zajednički album, no ajmo korak po korak. Dobro je što se desila saradnja, i za njega i za nas. Dobro je i za ljude, značilo im je da čuju ovakvu vrstu poruke. Za ostalo ćemo videti, duga je zima, kratki su dani, tako da se ima o čemu razmišljati...

A konkretno Del Arno Bend?

Del Arno Bend, uz tu jednu, snimio je još tri pesme koje planiramo za sledeće leto, verovatno u maxi vinyl singl formatu. Čekamo i dalje od svog producenta da vidimo hoće li taj dugo najavljivani novi album da se pojavi ove jeseni. Tu ima jedanaest novih pesama i jedva čekamo da ih dobijemo da možemo da sviramo. Dok se sve to dešava, u oktobru snimamo album sa pevačkom grupom Jenđe koji će biti susret dub muzike sa spevovima iz istočne Srbije. Nešto slično onome što se čulo na Trećem svijetu sa Pagankama koje su u međuvremenu penzionisane, a Jenđe su njihove učenice. Dakle izaći će jedan dub-etno album ili Jamajka se sudara sa poljem. Takođe, u planu je da se ove zime cela set koncertna lista revidira, apgrejduje što bi se reklo srpski, da se poboljša koliko je to moguće. A onda od janura nove pesme. Obećali smo da ćemo prestati da budemo bend koji objavljuje na deset godina i čvrsto smo namerni da taj deo svog CV-ja dopunimo dokle god nas zdravlje posluži. Nisam baš siguran da je Del Arnu potrebno da izbaci još mnogo hitova da bi mogao da svira, ali da se snimi još muzike - to sam apsolutno siguran da će se desiti. Radićemo neprekidno.

Super, to je lepa vest za sve ljubitelje...

Jer još uvek ima nade...

Toliko ste dugo već na sceni u samom vrhu i samim tim možda najkompetentniji da podelite sa nama vaše mišljenje o rege sceni trenutno i da li po vama postoje neki mlađi bendovi koji zaslužuju pažnju?

Ja ću to da proširim na situaciju na sceni generalno. Pojavila se gomila dece koja strašno dobro poznaju opremu i muziku, ogromna većina je notno pismena, svi su sposobni da znaju tačno koja vrsta opreme im je potrebna da bi svirali određenu vrstu muzike. Ono što bolno nedostaje čitavoj sceni, pa samim tim i rege sceni koja je samo deo te velike rok pop familije, jeste činjenica da osim na nekolicini festivala gde se svi nekako vrtimo na smenu, zapravo nema mnogo koncertnog prostora. Mlad bend danas ne zna, osim youtuba gde bi mogao da se predstavi. Da sam to zamislio kada sam bio mlađi, rekao bih da je to nemoguće. Kako čovek da napravi karijeru ako nigde ne može da predstavi svoju muziku. Puna nam je država domova kulture i omladine u kojima se striktno ne dešava ništa. Ne mogu ja to da promenim. Treba da postoji, ono što ovi naši što vladaju nama vole da zovu, politička volja. Sada ćemo omladinu, umesto na kokain i viski na splavove, da uputimo u Dom kulture na koncert, predstavu, izložbu jer je to fora. Ako to postane fora oni će dobiti prostora da se predstave, ako ne, gde će sviraju? U podrumu? U Bigzu? To nije predstavljanje i dokaz je da malo ljudi to prati i oni praktično nemaju gde. Ja imam veliko razumevanje za njih jer tu ima mnogo talentovane dece koja rade zanimljive stvari, ali za sve nas se javni prostor suzio do te mere da je pitanje da li postojimo. U tom okviru, rege scena ništa manje bogata od ostalih scena, ništa manje obećavajućih imena, ali treba konstatovati da uopšte nije jednostavno za njih da izađu u javnost. Nema nijedne emisije na televiziji koja se bavi rok, pop autorima Srbije. Sve ključne radio i TV stanice, su nekada imale emisije posvećene rokenrol muzici. Bilo je važno šta će neko tamo da kaže čak i ako je potpuni blesan. Danas, postoji Radio 202 koji se bavi kakvim takvim promovisanjem domaće autorske muzike. Imamo situaciju u kojoj sopstvene umetnike tretiramo kao građane druge kategorije. Više prostora dobijaju ljudi koji dođu sa strane, što je u redu, to su velike zvezde ali ne bi li bilo u redu da gajimo i svoje umetnike. Možda i kod nas ima neko nešto da kaže...

Možda je baš problem što imaju šta da kažu...

Da, to je pitanje izbora svakog umetnika. Svako može da uzme harmonikaša i ugradi silikone. Ko neće, samim tim je odabrao da će možda biti pod sankcijama, neće moći baš na Marakanu. Ali mi i ne tražimo to, bili bismo zadovoljni da u pedeset gradova Srbije možemo da napunimo salu kao što je Amerikana u Domu omladine. Do 500 ljudi, makar to, da nas puste da radimo. Lako ćemo mi sa ljudima kada oni jednom dođu. To je najmanji problem. Tako da situacija nije loša, ali nije ni dobra.

U Jugoslaviji, čini se, država je stajala iza umetnika, državni fondovi su se koristili za omladinu i iz toga je i došla ta prilika za mlade autore koji su napravili mnogo toga...

Prosto je prestalo interesovanje elite za tim…

Kako je moguće da država u to vreme daje sredstva za nekog slobodnog umetnika?

Nije država zapravo davala sredstva za te stvari. Država je samo omogućila, kreirala uslove i atmosferu u kojoj mladi umetnici mogu da stvaraju. Njeno rukovodstvo, odnosno stari bravar i ekipa oko njega su izračunali da, ako žele da opstanu moraju da se prikažu kao liberalniji socijalistički sistem od istočnog bloka.  Šta mogu da urade da bi to postigli? Za početak možete svi da putujete gde hoćete, na pasoše i jebite se. Druga stvar kultura. U to vreme, kada se kod nas rokenrol uzdiže, u Pragu je problem ako sviraš džez u kafani. To je ta epoha. Kod nas je sve moglo.

Kako se to reflektovalo na društvo?

Bila  je super fora da ideš na koncerte, kupuješ jukebox i menjaš ploče. Nisi bio u prilici da upoznaš iole pristojnu devojku ako nisi imao pristojnu kolekciju ploča, knjiga i odgledao predstave. Nema ko iz moje generacije nije gledao Radovana III u Ateljeu 212. To je bilo must. Danas je must mobilni, ključ od besnih kola koja ti je tata kupio, potpuno druga dimenzija. To je država dozvolila da se desi, da se potpuno surva sistem vrednosti. Ne treba nikakva finansijska podrška ako ljudi vole i imaju naviku da prate kulturu.

Država je oporezovala šund…

Jeste, tada je bio taj famozni porez, ali to uopšte nije smetalo ljudima iz folk branše da oni funkcionišu, da se mi razumemo…

Ali to pokazuje neko sistemsko opredeljenje…

Pa davalo je signal, više nego što je imalo efekta u smislu novca. Nema ni potrebe za tom pomoći ako su deca navikla da je zabava otići na neko kulturno dešavanje, kakvo god bilo – performans, predstava, izložba, koncert. Danas klinci slušaju tri Roblje Čorbe, pa onda posle šeste čašice prelaze na Lukasa, pa Lončarevića i na kraju Nada Macura verovatno. To je zabava za ogromnu većinu i tu nema nazad. Može država da otvori vrata svih kulturnih centara, ali znaš koliko će ljudi da bude. Pomoć bi bila da prave stvari ponovo budu cenjene, a ne obrnuto. Pogledaj ko su najveće face u ovoj državi, same barabe i profuknjače, niko pošten, niko ko je zaradio medelju u matemtičkoj gimnaziji, niko ko ume da ti odsvira nešto pametno da te razgali… Znate Anu Ćurčin? Ona teško živi, a zanimljiva je umetnica. Kako to da ona još nema Halu sportova? EKV je sa dva albuma napunio Pionir. Ali to je bio red. Mi smo kao demo bend punili veliku salu SKC-a, ne samo Del Arno, već cela naša generacija. Bilo je interesovanja. To ne možeš politički da dobiješ, oni samo kreiraju ambijent. Isped Filozofskog fakulteta je bila rock diskoteka koja se otvarala u osam uveče, a u pola osam 3000 ljudi se nada da će biti među 800 odabranih koji će ući. Danas na rok događaju - ja, moja devojka i možda njena sestra od tetke ako smo je nagovorili. Tako se ne pravi scena, ali to je samo posledica generalnog ambijenta.

Kako smo došli do takvog ambijenta? Da li uticaj dolazi spolja?

To uopšte nije srpska izmišljotina, to je na svetskom nivou izmišljeno. Sve možeš da digneš na nivo multinacionalne kompanije, kako funkcioniše globalitički svet. Oni su ukapirali da rok pravi probleme, sve što bi eventualno moglo da te osvesti ne može da prođe. Ja sam načisto, jer mi regijaši znamo - to je Armagedon, kraj jedne epohe. Nema više buntovnika ni tamo, ne treba im novi Džeger da buni omladinu. Imaš Madonu i Lady Gagu pa ako ti se ne sviđa, tvoj problem. Tamo postoji gomila dobrih umetnika koji su underground, ali njihov underground je na nešto većoj lestvici nego naš. Ono najgore što možeš da uradiš je da srušiš mit o rokenrol fori koja zbližava i spaja i ubaciš umesto toga fore koje razdvajaju i uvlače mržnju. To im je trebalo, to su obavili. Normalnim ljudima koje sam sretao po koncertima nije bilo ni do rata ni do raspadanja. Ne iz nostalgije, nego prosto im je bilo dobro. Sreo sam Albanca sa Kosova na koncertu Stonesa u Budvi. Rekao mi je tada - jebeš sve i Šiptare i Srbe, rokenrol je rokenrol - tim rečima.

Da li nastupate na nekim stranim festivalima, nešto na zapadu?

Naše prvenstveno polje interesovanja je region gde ljudi razumeju jezik kojim pričamo. To je 23 miliona ljudi. Malo li je dece koje je sve ono događanje iz devedesetih upropastilo, zar njima ne treba dobra svirka, dobra reč? Mislim da su reči važan deo naše umetnosti i da prevashodno moramo da se postaramo da te reči podelimo sa ljudima koji nas razumeju. To znači Triglav – Đevđelija. Žudim da sviram u Prištini, zaista, jer su to takođe braća iz one naše države. Nemam problem da sviram na zapadu, ali mislim se negde “koji će mi, koji ću im”. Bili smo u Mađarskoj pre dva leta, neverovatna stvar da tamo postoje ljudi koji vole rege i prate ovaj bend od prvog dana, dakle od juna '86. Dočekali su nas kao bogove, ljudi koji nemaju apsolutno nikakve šanse da razumeju o čemu mi to pričamo. Znači otvoreni jesmo, ali naše prevashodno polje delovanja je tu gde se razumemo. Moramo da pokazujemo empatiju, po tome jedino možemo da se razlikujemo od političkih klasa koje nas vode. Imamo taj luksuz da možemo da budemo ljudi. Empatija prava bila bi da imam razumevanja za tuđu žrtvu,da ne kukam samo nad svojima. Sve drugo imamo, od Triglava do Đevđelije, da ugodno živimo…

Hvala na divnom razgovoru...