Leonard Koen: Čovek koji je znao
Svaka priča o Koenu je u stvari jedna duboko lična ispovest. Njegova muzika se doživljava kroz jedan krajnje intiman način. Tamo gde vaša duša šapuće sa bogovima, u dijalogu neba i zemlja, svetog i profanog tamo su izvori za razumevanje Koena. Jako je teško nabrojati koji su sve uticaji koji karakterišu njegovu muziku. Da li su to napevi gregorijanskih kaluđera, jevrejska mistična muzika, francuske šansone, španski duande, američki kantri, ruska narodna muzika. Verovatno sve to zajedno čini bogatstvo i šarolikost njegove muzike.
Koenov način pevanja je duboko religijskog karaktera. Sve to liči na propovedi jednog starozavetnog proroka koji duboko opterećen težinom postojanja pokušava da opeva Boga, seks, ljubav, smrt, ženu, život. Na jedan umirujuć način saopštavajući velike istine. Svaka prostorija u koju Koenova muzika uđe se pretvara automatski u hram, u nešto sveto. Dolazi do toga da se svi povinuju emanaciji jednog tona, i ljudi i stvari. Svako pričanje postaje nepristojno, jedino prepuštanje Koenovom glasu, glasu sa one strane stvarnosti dolazi u obzir.
Koen nas je nažalost napustio. Čudan je ovo danas svet, neke stvari jednostavno nisu smrtne. Sve što Koen za nas znači, sva njegova muzika i poezija je i dalje živa kao što je oduvek bila i kao što će oduvek biti. Koen je živ u svakom pročitanom stihu, u svakom trenutku kada njegova pesma ispuni naš svet. U svakom pogledu na široki svod, u svakoj želji da budemo slobodni, u svakom zagrljaju žene kada na njenim golim grudima kontemplatirate o Bogu, kada na njenom stomaku ushićeno tražite vatru kosmosa, kada dveri ljubavi postaju putevi ekstaze, i tada kada se ono najvrednije u čoveku iznova potvrđuje i tada se čuje ta predivna muzika. Neki anđeli nose belu odoru i imaju krila, a neki sada gore lutaju nebeskim svodom u crnom odelu i sa šeširom na glavi, noseći gitaru i dozivajući svoju Merijen.
Lazar Bogunović
