Magnovenja: Vetrovit prah

Vetrovit prah
 
Nebo se preliva u tirkiznu samoću,
Nad prestolu ogoljenu glađu, 
Dah što prekriva tamu u pepelu, 
Nad otkucaju srca,
Zabačenog u beskraju.
 
Pogrešnim sam stazama korake namučila,
Nad naopakim ljudima,
Pustim snovima.
Promašenim željama sam tabane sekla
Nad oštrinu vremena,
Nepovratnog prostora
Sa kapi krvi
Nad stopalama.
Prečesto lutala,
U planinskim predelima zaledila,
Sa ostvrtom nad dubinu nostalgije pogubila,
U mrežu obmane uhvatila.
Rukama sam krilatu sreću hvatala,
Nad provaliju bezdana preskakala,
Sa mesecom sam kožu presvlačila,
Nad zvezdanim sjajem brojala,
Prolećnim bojama krasila,
Sa lišćem umirala.
Na lomači,
Nadu mi spalili,
Nad zarastao korov zakačili,
Presudu naneli.
U sumracima sam reči tvorila,
Nad morima disala,
U izmaglici nestajala.
Sa strahom od jutra,
U kom se sve čežnje,
Smrti,
Pretvara u vetrovit prah.
 
Zorica Živanov


Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *