Makijavelijeva originalnost

Ovakav naslov namerno aludira na čuveni tekst Isaije Berlina koji nosi isti naslov Makijavelijeva originalnost. Međutim, u ovom tekstu želim da se bavim stavovima koji nisu samo Berlinovi, a koji se odnose takođe na pitanje po čemu je Makijeveli tako originalan.

Makijaveli pravi radikalan rez u odnosu na shvatanja tradicionalne političke filozofije. Lišava politiku metafizičke pozadine sa jedne strane, i teološkog inputa sa druge strane (Basta Danilo 1983: 64). Politika više nije utemeljena na nekakvim metafizičkim konceptima već na shvatanju realnosti same političke prakse. Takva real-politika postaje autonomna oblast i nezavisna od bilo kakvih metafizičkih doktrina.

Makijaveli, zatim shvata politiku nezavisnu i od teološke pozadine. Vladalac nije nikakav božiji poslanik i sluga, vladalac je ovde zbog ljudi na zemlji koji se nalaze u ovom svetu i samo njima odgovoran, a ne nekom bogu. On nije u službi boga, on je u službi svojih građana. Politika ne može za Makijevelija počivati na hrišćanskom moralu već na realnoj političkoj praksi koja izvire iz ljudske prirode koje je sa ovog sveta, a ne neka nebeska tvorevina. Odstraniti takav hrišćanski moral pre je znak istinskog uvida u prirodu političkog delovanja i podsticaj za omogućavanje boljeg života sugrađana. To je intelektulna hrabrost koju Makijaveli retorički pripoveda.

Kada je Niče istekao krajem devetnaestog veka krilaticu da je Bog mrtav (Niče Fridrih 2015: 137) misleći time da za čoveka nisu više relevantne hrišćanske vrednosti i da ga one samo sputavaju u delanju i napretku, ovakve slične ideje mi smo imali već nekoliko vekova ranije. Sličan stav, samo u oblasti politike i političke prakse, već je Makijaveli zastupao. On je mnogo pre Ničea uzviknuo (tj. konstantovao i otkrio) da je Bog mrtav u okviru političke prakse. Naravno da Makijeveli nije mogao, a ni smeo da napiše nešto tako i da direktno izrazi ono što je zastupao u svom učenju.

Kada smo utvrdili da je Makijaveli odbacio hrišćanski moral možemo se zapitati da li je time u potpunosti odbacio i  moral sam po sebi. Da li je lišio politiku svakog oblika morala? Postoje tumačenja koja zastupaju jedno takvo gledište. Takva gledaišta ukazuju da je polituka potpuno nezavisna od morala, i pretvorena u čisto tehničku stvar u okviru pozicija zauzimanja i očuvanja moći.

Protiv ovakvog tumačenja možemo izneti da Makijaveli koristi moralne pojmove u uobičajenom smislu, onako kako se moralne kategorije vrednuju u konvencionalnom moralu. Zlo određuje kao zlo, dobro kao dobro. Jedan je darežljiv, drugi pohlepan, jedan svirep, drugi blag, jedan je od reči, drugi prevrtljiv, jedan je mekušac i kukavica, drugi surov i hrabar, jedan pristupačan, drugi nadmen, jedan pohotljiv, drugi čedan, jedan otvoren, drugi podmokao, jedan uporan, drugi popustljiv, jedan ozbiljan, drugi površan, jedan pobožan, drugi bezbožan i slično. Svako će reći da bi bilo najbolje da vladalac, od svih osobina koje sam nabrojao, poseduje samo one dobre. Nije moguće biti obdaren svima niti se svima služiti, jer to nije u ljudskoj prirodi. (Makijaveli Nikolo 2005: 141).

 Iz toga zaključujemo da Makijaveli ne odbacuje moral kao takav već samo hrišćanski moral i to  samo u odnosu na političku oblast odlučivanja i delovanja. Moralnoj oblasti političkog delovanja odgovara drugačiji moral od hrišćanskog morala. Isaija Berlin naziva takav moral paganskim moralom. Vrednosti koje karakterišu paganski moral su snaga, hrabrost, disciplina, javne zasluge, pravda, spremnost da se upotrebe znanja i moći u ostvarenju svojih ciljeva. Dok na drugoj strani hrišćanski moral karakteriše žrtvovanje, opraštanje svojim neprijateljima, negativan odnos prema svetovnim dobrima, vera u život posle smrti (Berlin Isaija 1983: 75). Moralne vrednosti koje karakterišu hrišćanski moral su nepraktične za bavljenje politikom, jako je teško ostvariti političke ciljeve u okviru takvog morala. Međutim, one ne samo da su politički nepraktične već su i kontraproduktivne. Vladar ako se vodi takvim moralom može ugroziti ne samo sebe i svoj položaj, već i čitavu zajednicu. Za politiku je pogubno neprijatelju “okretati drugi obraz”, ponašati se u skladu sa “ko vas kamenom vi njega hlebom” i sličnim hrišćanskim maksimama. Takođe okrenutost duhovnom životu i negativan odnos prema svetovnom je veoma destruktivan. Ljudi u određenoj državi žive ovde na zemlji i u ovom svetu, njih zanima ostvarenje što boljeg života ovde i sada, i političar mora time da se vodi. A ne da teži nekom nebeskom carstvu i spokojnom zagrebnom životu. Sa druge strane, paganski moral upravo čini političko delovanje efikasnim i korisnim za zajednicu. Vladar koji se vodi ovim moralom sposoban je da dela u svakom trenutku u interesu opšteg dobra. Tu se mere samo rezultati čije se posledice vide u ovom svetu koji ne teži nikakvom nebeskom carstvu već blagostanju svojih podanika ili sugrađana ovde na zemlji. Moralni reper vladara ne predstavljaju nikakvi nebeski oblaci ispunjeni oblacima hrišćanskih moralnih kategorija već stvarni rezultati koji doprinose javnom dobru njegove zajednice. Vladalac treba da izbegava one mane zbog kojih bi mogao da izgubi državu. Još manje treba da se uzbuđuje ako ga bije glas kako ima poroke koji su inače neophodni za očuvanje vlasti. (Makijaveli Nikolo 2005: 141).

 I Slobodan Jovanović zastupa slično stanovište: Njegove religiozne dužnosti nisu se više poklapale sa njegovim političkim dužnostima, i jedinstvo našeg moralnog života bilo je razoreno. Članovi jedne nacionalne države i jedne nenacionalne, “vaseljnske” crkve u isto vreme, mi imamo da služimo dvema zajednicama, čije norme lako dolaze jedne s drugima u sukob. Ima slučajeva, kada mi našu otadžbinu ne možemo spasiti drugačije, nego takvim delom koje je naša vera žigosala kao greh. (Jovanović Slobodan 1935: 185).

Možemo zaključiti da Makijeveli nije politiku učinio nezavisnom od morala u generalnom smislu, već je učinio nezavisnom od hrišćanskog morala. A politiku je postavio u temelje drugačijeg moralnog sistema koji smo izneli u ovom odeljku. Naravno, naše moralne intuicije govore da ne možemo postupati u potpunosti lišeni morala koji je hrišćanski, bez obzira da li smo vernici ili ne. Ali bitno je naglasiti da to Makijavelija nije ni zanimalo, njega je zanimalo uspešno obavljanje javne funkcije i moralna praksa i vrednosti u skladu sa tim ciljem. Iz takvog ugla posmatranja možemo dosta naučiti i izvući korisnog iz Makijavelijeve političke teorije. Ako ništa drugo, bolje razumeti soptveno vreme i svoj položaj u njemu.

Šarl