Marko Vidojković – E baš vam hvala

Novi roman Marka Vidojkovića, jednog od naših najcenjenijih savremenih pisaca, E baš vam hvala, predstavlja jednu vrstu promene i zaokreta u književnom stilu i žanru u odnosu na njegova dosadašnja ostvarenja. Ova naučno-fantastična knjiga, koja u svojoj osnovi sadrži pitanje - šta bi bilo kad bi bilo, starijim čitaocima budi osećaj nostalgije i propuštene šanse, a nama mlađima, koji smo rođeni u trenutku urušavanja nekadašnje velike države, ostavlja gorki ukus u ustima s obzirom da nemamo tu vrstu nostalgije, a da nam ipak sam razum govori da je ta SFRJ bila zaista multipotencijalna zemlja. Zemlja koja je našim životima mogla da obezbedi drugačiji put bez sumornih, ali nadasve neophodnih planova za evakuaciju iz ovih nakaznih tvorevina koje su nastale na pepelu nečeg zaista vrednog, kao što je nesumljivo bila Jugoslavija.

Iako, kao što sam već pomenuo, nisam rođen u vreme njenog najprosperitetnijeg perioda, već doslovno na njenoj samrtnoj postelji, po saznanju šta je bilo nekada, a onda otvorivši oči i prozore kako bih video kako je sada, postao sam zagriženi pobornik teze da je projekat zvani Jugoslavija jedini spas za sve narode koji nastanjuju ovo nesrećno poluostrvo. Dovoljno mi je u ranijim godinama bilo da zamislim kako bi nam impozantno izgledale sve sportske reprezentativne i klupske selekcije, a kada sam dovoljno stasao i kada su se ratne okolnosti iole primirile mogao sam svojim očima da vidim samo mali delić svih geografskih pojmova, prirodnih lepota i kulturnih različitosti koje postoje među našim narodima i narodnostima i koji su, duboko verujem, kosmičkom snagom predodređeni za suživot pod istim krovom i za istim stolom i onda sa žaljenjem da prepričavam kako bi lepo bilo da je sve to i dalje moja voljena zemlja. Ova teza, naravno, sasvim je suprotna od svih ovih nacionalističkih i u svojoj bazičnosti separatističkih ideologija koje vladaju ovim prostorima gotovo 30 godina. Vidojković je, kako je to lepo rekao Teofil Pančić na promociji ovog romana, „zgrabio“ ovu ideju koja godinama leluja u našem tenzičnom i zagađenom vazduhu i kroz nju nam svima stavio na razmišanje zašto nije ispalo baš onako kako je on to predstavio u svom sjajnom delu.

U narednih nekoliko redova obraćam se našim čitaocima, koji su rođeni od 1985. pa naovamo. Zamislite državu koja suvereno vlada svojom teritorijom, a ne neka prćija koju gazi ko i kako stigne i iz koje mladi beže u potrazi za normalnošću. Zamislite da sve one napuštene ili rasprodate fabrike širom naše Republike Srbije i dalje rade, ali ne samo da rade već da su do te mere osavremenile svoju proizvodnju da joj zemlje koje danas smatramo najrazvijenijima mogu pozavideti. Zamislite automobil Zastavu 1001, Teslu kao domaće vozilo i normalnu pojavu na našim ulicama bez kratera, zamislite domaći Obodov Lap-top, El Niš mobilni telefon, domaći satelit u vasioni Yu – Nebo, Super brze Jugoslovenske železnice, Super kompjuter, ili potpuno besplatno obrazovanje i savršenu zdravstvenu zaštitu... Zamislite. Ne ide, zar ne!? A kako i možemo zamisliti kada svakoga dana oko sebe imamo kreature potpuno drugačijih vizija sa apsolutnom vlašću u svojim krvavim rukama.

Pisac, koji je prepoznatljiv po svojoj društvenoj angažovanosti i konstruktivnoj kritici našeg društva, uspešno se poigrava idejom alternativne istorije, a kao početnu tačku uzima avionsku nesreću u kojoj su izginuli svi nekadašnji članovi Predsedništva i svi predsednici republika nekadašnje SFRJ.  Boing 737-300 koji je leteo iz Beograda ka Dubrovniku u jednom piščevom svetu bezbedno je okončao svoje putovanje, ali da nije, kao što je slučaj u drugoj Markovoj dimenziji, naši životi su zaista mogli biti potpuno drugačiji. Vidojković koketira sa fizikom i njenim zakonima u ovom slučaju, kao i sa mišljenjem da svako račvanje puteva u našim životima nosi dve istine. Ona stvarna koja je posledica naše odluke i ona alternativna koju nikada zbog svog izbora nećemo moći spoznati. Ti prelomni momenti i odluke koje donosimo u privatnom, ali i u društvenom životu boje i određuju naše životne tokove. Taj Boing u svojim sedištima upravo je nosio jedan društveni životni tok, upravo ovaj koji danas više izdišemo no što udišemo. Da je bilo drugačije i da je ovaj avion zaista prevozio sve članove Predsedništva i da je nekim „nesrećnim slučajem“završio na poljima Surčina, možda bi sve bilo potpuno drugačije. Hm, da li samo nesrećnim slučajem...

Naša realnost i Vidojkovićeva SFRJ prepliću se u knjizi zahvaljujući međudimenzionalnim portalima na jedan jako interesantan način o kojem ćete promišljati tokom čitanja. Panika i neverica koju oseća glavni protagonista inspektor Mirko Šipka prolazeći iz alternativnog SFRJ Beograda u ovaj naš skoro pokojni Beograd i njegovo zaprepašćenje uočenim dovoljno govori gde, kako i sa kim mi to živimo.

Igrom čudnih životnih okolnosti ova knjiga zatekla me je na putu iz Beograda preko Moskve ka kineskom Šenženu, a privodeći ovaj roman kraju sve više sam uočavao sličnosti između savremene Kine i alternativne SFRJ. Nezaustavljiv prosperitet, modernizacija i izgradnja kompletne infrastrukture, vozovi koji doslovno lete od tačke A do tačke B, ali i surov jednopartijski sistem i obračunavanje sa elementima koji pokušavaju da vegetiraju mimo zakonom utvrđenih granica. Ali ni jedna Amerika, Kina ili Rusija ne bi mogle da priđu kvalitetu života koji bi imali u SFRJ 2017. godine. Ubeđen sam da je onomad bilo dovoljno pameti, malo manje želje za krvlju i više sile u rukama pravih Jugoslovena ova nesreća nas nikada ne bi ni stigla.

Marku Vidojkoviću baš hvala za ovaj divni roman, a nesrećnicima koji se još uvek slade i profitiraju nad našom nesrećom poručujem „E baš vam hvala“.

ATaK