Milerovo shvatanje civilizacije: „Uzeću i nju i triper i sve“

Ostali smo u Luksemburgu tri dana, jeli i pili do milje volje, naslušali se dosta odlučnih nemačkih orkestara i posmatrali spokojan, dosadan život naroda koji nema razloga da postoji, i koji u suštini i ne postoji, osim kao što postoje krave i ovce…

Jedina njihova briga je bila da ne zaborave koja im je strana hleba namazana puterom. Nisu znali da prave hleb, ali su znali da ga mažu.

Sve mi zgadilo. Bolje umreti u Parizu kao vaška, nego živeti u ovoj dembeliji, mislio sam…

Stigli smo u Pariz oko ponoći. Požurili smo odmah u redakciju novina, gde je naš dobar prijatelj King skupljao opklade za konjske trke. Pozajmili smo neku kintu od njega i odjurili dalje.

Bio sam raspoložen da pođem sa prvom kurvom na koju naletim. „Uzeću i nju i triper i sve“, mislio sam. „Jebeš ga, triper je ipak prava stvar. One luksemburške mindže pune su šlaga.“

Karl nije preterano žudeo za novim triperom. U poverenju mi je rekao da ga kita već pomalo pecka. Pokušavao je da se priseti koja mu ga je uvalila, ukoliko je reč o triperu.

„Ako ga već imaš, nije štetno da ga zaradiš još jednom“, veselo mu rekoh. „Dupliraj dozu i raširi ga na sve strane. Zarazi ceo kontinent! Bolje poštena venerična bolest nego mrtvački mir i tišina. Sada znam šta čini civilizaciju: porok, bolest, lopovluk, lažljivost, razvrat. Kako god okreneš, Francuzi su veliki narod, iako pate od sifilisa. Ne zovi me nikad više u neutralne zemlje. Ne teraj me da gledam krave, ljudske ili bilo koje.“

Bio sam toliko napaljen da bih silovao i opaticu.

Henri Miler, odlomak iz knjige Mirni dani na Klišiju (Lom, 2015)