Paulo Koeljo: Hipi – Mladalački poriv za slobodom

Bio je u praznini, a praznina je, zbog svoje protivrečnosti, ispunjavala sve.

Da li osećate ovaj svet kao svoj? Da li vas okovi domovine guše i deprimiraju dok u vama gori plamen jednog jedinog života? Da li znate koliki je život dar ili pak prokletstvo, ukoliko ga provedete na potpuno drugačiji i neželjeni način?! Da li ste nekada voleli i bili voljeni? Da li ste bili neshvaćeni, obuzeti setom zbog neuzvraćene ljubavi, ali sa zračenjem onog nadasve blagog osmeha koji je tu, na licu, jer ste u jednom momentu shvatili da umete da volite. Ovo delo Paula Koelja je fantastično lako i opuštajuće štivo za sve nas nesnađene, koji smo ni tamo ni ovde, koji tragamo za odgovorima i što jasnijom definicijom sebe samih.

Koeljo nam iz trećeg lica priča svoju autobiografsku priču o hipicima pre hipika, o vremenu kada niko još uvek sa sigurnošću nije mogao da objasni na koji način ta reč definiše osobu ili pak čitav jedan pokret mladih u to doba. Ovo je priča o jednom posleratnom periodu kada su ljudi tragali za smislom opšteg postojanja, kada je najvažnija stvar iz materijalnog sveta bila dobro rangirani pasoš koji, kao i danas, omogućava prolazak preko barikada slobodnog uma, preko takozvanih državnih granica.

Čitajući Hipi možemo osetiti duh tog vremena, mladalački poriv za slobodom i traganjem za civilizacijskim vrednostima koje su autokratske vlasti, nazivale se one  demokratskim ili komunističkim, na svaki način pokušavale da satanizuju i uguše u korenu. Niko nikada nije želeo da ima pod sobom prosvetljene pojedince osvešćene lepotama različitosti, već isključivo zombiranu masu koja bez promišljanja izvršava svoje obaveze, leže, ustaje i umire.

Brazilac Paulo, mladić koji je želeo da zna i saznaje, krenuo je u proputovanje po Južnoj Americi, u društvu jedne Jugoslovenke. Po njegovom priznanju sa njom je prvi put otputovao u inostranstvo, ona ga je naučila da govori engleski, vozi i vodi ljubav. Zajedno su obilazili Boliviju i Peru na putu ka Maču Pikču čuvenim vozom smrti. Jedna od tih hipi staza vodila je ka Maču Pikču i njih dvoje su na tom putu prošli kroz živopisna iskustva žvakanja lišća koke u La Pazu koja se tamo prodaje slobodno na pijacama i od pomoći je kako lokalnom stanovništvu tako i turistima koji naglo menjaju nadmorsku visinu. Međutim, iz tog perioda Paulo vuče i jednu trauma, a reč je o organskom strahu od uniformisanih lica. On u ovoj knjizi opisuje svoje iskustvo kada potpuno nevin biva zatvoren, ispitivan i prebijan zbog idiotskih optužbi organa reda. On tu svoju teskobu provlaši kroz čitavu knjigu.

Koeljov i put misteriozne Jugoslovenke račva se i razilazi, nakon čega on odlučuje da se pridruži mladima iz Evrope, da želi da vidi Pikadili trg u Londonu i Dam u Amsterdamu, da bude na izvorištu Nevidljive pošte. Inače, ovaj termin se zapravo odnosi na sistem širenja informacija mladih u vreme nepostojanja interneta. Nevidljiva pošta zapravo je razmena ideja, misli, kreativnih naleta mladih. Ona se ponajviše odvijala na mestima koja su ih okupljala, koncertni prostori, trgovi… Informacije su se širile od usta do usta, govorilo se o novim koncertima  i novim hipi stazama koje su vodile u potragu ka večnosti i onozemaljskim iskustvom. Ili je pak, prava reč potraga za sobom, neophodnost spoznaje svog bića, svog puta i mesta na ovoj zajedničkoj nam Zemlji.

Dolaskom u Amsterdam prepliću se priče mlade Holanđanke Karle i mladog Brazilca. Karla traga za osobom koja će biti dovoljno hrabra i luda da sa njom krene Magičnim autobusom ka Nepalu. Zamislite autobusku kartu, Amsterdam – Nepal. Ona svakodnevno sate provodi na Damu razgledajući i pronicljivo posmatrajući momke, potencijalne kandidate za njen poduhvat. Trebala je društvo, a zapravo je tragala za samoćom negde u himalajskim pećinama. Uz pomoć jedne amsterdamske vračare saznaje da njen saputnik dolazi sa sutrašnjim zalaskom Sunca. Sudbinsko poznantsvo odvodi glavnog junaka daleko od Londona, ka dalekom Katmanduu, jer opijen Karlinom lepotom, lucidnošću i šarmom odlučuje da joj se pridruži na pomenutom proputovanju. Amsterdam – Nemačka – Austrija – Jugoslavija – Bugarska – Turska… A Istanbul, kao sjedinjenje istoka i zapada, Evrope i Azije, sa sobom povlači i neočekivane moment samospoznaje, a ti momenti menjaju i onako neucrtane planove.

Dodao bih i koju reč o Magičnom autobusu i njegovim putnicima. Karta iz Amsterdama za Nepal koštala je tričavih 70 dolara i na jedno mesto, kako to obično i biva, ovaj autobus okupio je najrazličitije karaktere, koje su na kraju krajeva zapravo imali jedinstven cilj, put u i kroz nepoznato. Za njih je taj put predstavljao neophodnost, preobraženje i omogućavanje sebi i svom životu da poprimi drugačije premise. Njihove najrazličitije priče zajednički su usmerene i upućene ka svetlosti. Majkl, vozač i vodič, iskustveno obogaćen tip koji je svoje hodočašće imao nekoliko godina ranije putujući i volontirajući po Africi, u ratnim ili gladom i bolestima zahvaćenim zonama. On je prošao dugačak put od planiranog monaha do vozača na najluđoj ikada smišljenoj turističkoj ruti. Zatim, tu je i suvozač Rahul, Indijac sa kojim je Paulo imao veoma zanimjiv razgovor o karakteru, ličnosti, putu, veri, a sve nakon još jednog pojavljivanja uniformisanih trauma. Na put prosvetljenja uputili su se Žak i Mari, otac i ćerka iz Pariza, kao jedan zanimljiv saputnički par. Žak, do tada uspešni biznismen, okružen isključivo materijalnim najednom odlučuje da zamoli svoju ćerku Mari da ga vodi u svoj svet, svet mladih i slobodnih tragača. Poželeo je da ovaj prelepi svet posmatra potpuno drugačijim očima, da nahrani oči prizorima koje je do tada gledao samo putem televizije, da oseti duh Himalaja, snagu i mistiku Ganga, da proba i istraži i okusi svojim bićem sve čari koje ovaj svet pruža, bez da mu neko to prepriča, sažvaće, ekranizuje ili otpeva. Ne, jer život se ne čita, ne gleda, i ne sluša. Život se živi!  A u tom saznanju Žak uz sebe ima svoju nezrelu, vizionarski i utopijski sazdanu ćerku Mari, koja je deo generacije ’68. i koja zahvaljujući Karli otkriva svet očima LSD-a . Spomenuo bih još Rajana i Mirtu kao i dve maloletnice koje su u Nepal krenule kao deo bega od kuće, jer su negde pročitale da je nepalski hašiš neprejebiv, a koje su se negde u sred Austrije oprostile od puta… Sve u svemu, ovaj autobus je neka hipi varijanta Ko to tamo peva bez crnila na kraju.

Pomenuti Istanbul donosi epilog. Paulo susreće derviše i sufizam o kojima je toliko čitao u vremenu provedenom u Brazilu, a sada je bio tu, na repu sa željom da ovlada njihovim plesom, mistikom i istinom kao takvom. Karla iako odbijena shvata da u njoj zapravo postoje potencijali za razvitak dubokih emocija, ljubavi i zaljubljenosti. Otkriva da njen pomućeni ego zapravo niko nikada nije otvorio, niko nikada nije uspeo da ovlada njenim srcem, pa samim tim je i pojam ljubavi za nju bio potpuna nepoznanica. Paulo odlučuje da on svoju svetlost traži u Istanbulu sa bezimenim guruom, a mlada Holanđanka zajedno sa ostalim članovima ekspedicije nastavlja svoju misiju.

Koeljo uporno traga za istinom. U razgovoru sa bezimenim čovekom iz ugla napuštenog kulturnog centra, saznaje da su ljudi u ime istine počinjavali najmorbidnije zločine, mučili i razarali čitave civilizacije. Spoznaje reči Isusove kroz ove razgovore.

Istina nije ono što nam daje sigurnost. Nije ono što nam daje dubinu. Nije ono što nas čini boljim od drugih. Nije ono što nas drži u zatočeništvu predrasuda. Istina je ono što nas čini slobodnim. “Upoznajte Istinu i Istina će vas osloboditi.”

Mnogo godina kasnije, ponovnim dolaskom u Amsterdam, 2005. godine, na jedno od zakazanih predavanja na kojima je trebao da govori, Koeljo se potajno nadao da će nakon toliko godina ponovo sresti svog saputnika, lepu i blago osmehnutu Holanđanku. Obraćajući se prepunoj sali u jednom trenutku, nemogavši da u sebi prevaziđe pitanje da li je prisutna, izgovorio je u mikrofon – Karla da li si ovde?!

Niko nije podigao ruku. Možda je bila tamo, a možda nije ni čula da je on u gradu, a možda je i čula, ali radije nije htela da se vraća u prošlost. Bolje je tako.

ATaK