Pljuvaću po vašim grobovima

„Zagrizao sam svoje meso zubima i uzeo sam svoju dušu u ruke.“

A sada malo o književnosti...

Pljuvaću po vašim grobovima je kultni roman čuvenog francuskog pisca Borisa Vijana. Roman je objavljen krajem 1946. godine, koji je Vijan potpisao pod pseudonimom Vorner Saliven. Vijan je zbog potencijalne opasnosti od skandala, koji je ovaj roman mogao izazvati (na kraju je i izazvao), se potpisao svojim pravim imenom kao prevodilac ovog romana sa engleskog jezika, čiji je autor izmišljeni američki pisac Vorner Saliven. Vijan izdaje ovaj roman kao prevodilac izvesnog Salivena, i tako pokušava da prikrije pravi identitet autora. Međutim, ovaj roman će izazvati takav skandal u javnosti da će se na kraju otkriti i identitet pravog pisca, otkriće se dakle da iza cele priče stoji niko drugi do sam Vijan.

Bez obzira na ovu konkretnu situaciju, treba istaći da Vijan voli prerušavanje, i da je još na početku svoje spisateljske karijere koristio pseudonime. Svoja prva dva rukopisa objavljuje kao Bizon Ravi. Vijan ne koristi pseudonime samo da bi sakrio činjenicu da je on pravi autor svojih spisa, već on kao da voli da se igra pod maskama, i da putem toga direktnije, ako ne i brutalnije, izražava stavove koje zastupa. Koristeći lažan identitet može da pusti mračne duhove podsvesti na slobodu. Uzimajući u obzir sve ovo vratićemo se na roman kojim se bavimo u ovom tekstu.

Radnja ovog romana odigrava se u fiktivnom gradu u Americi, tridesetih godina dvadesetog veka. Pratimo sudbinu glavnog lika u romanu, čije je ime Li. On je beli crnac, što znači da je u stvari iz crnačke porodice, i da ima crnačke krvi. Igrom slučaja on je svetle puti, ima plavu kosu i u potpunosti izgleda kao belac (neračunajući njegovu muskulatornu razvijenost i spuštena ramena). Preokret u njegovom životu dešava se kada mu belci ubiju mlađeg brata, koji je inače tamne puti. Ubijaju ga belci, otac i brat devojke sa kojom se zabavljavao, upravo zato što je kao crnac bio u vezi sa njom. Li zbog tog događaja odlučuje da se osveti belcima, i njihovoj rasističkoj kulturi kojoj oni pripadaju. U romanu možemo videti da srednja klasa (koju čine naravno belci) što direktno, što indirektno sprovodi segregaciju manje više nekažnjeno.

Li ima i starijeg brata Toma, koji na ubistvo njihovog najmljađeg brata reaguje drugačije od Lija. Tom, iako i sam trpi šikaniranja od strane belaca, miri se sa sudbinom koja mu je nametnuta i prihvata takvu situaciju u nemoći da išta preduzme. Tako rezigniran predstavlja suprotnost Liju koga vuče želja za osvetom i koji se ne miri sa nametnutom sudbinom. Li neće biti u prilici da kazni same ubice svoga brata, ali će se osvetiti „beloj“ i nepravednoj kulturi, tako što će svoju osvetu izvršiti na za njega paradigmatskim primerima bele srednje klase. Možda najbolji prikaz Lijevog stava u odnosu na stav svog brata predstavlja jedan Lijev unutrašnji monolog iz samog romana.

„On (Tom) je u svojoj glavi imao suviše tih predrasuda o dobroti i Bogu. A, bio je i previše pošten, i to će ga skupo koštati. Verovao je da oni koji seju dobro, isto i žanju; međutim, ako se to zaista i desi, u pitanju je puki slučaj. Samo je jedna stvar važna, a to je osveta; treba se osvetiti na najpotpuniji mogući način.“

Možemo samo uslovno primetiti da Li predstavlja u jednom delu svoje ličnosti ničeanskog natčoveka. U tome što ga ne sputava nikakva hrišćanska etika i nedostatak obzira prema konvencionalnom moralu, kao i po tome što u potpunosti preuzima sebe u svoje ruke i uzdiže ono najsnažnije u svom biću. Njegova sudbina je potpuno u njegovim rukama. Baš kako kaže jedan citat iz Biblije koji Li čita u pismu koje mu je brat poslao.

„Zagrizao sam svoje meso zubima i uzeo sam svoju dušu u ruke.“

Boja kože glavnog junaka omogućava mu da se on bez problema i neprimećeno infiltrira među belce, i da na taj način ostvari svoj naum. Li upoznaje mnogo momaka i devojaka koji ga primaju u društvo kao sebi ravnom zbog bele boje kože. Zajedno sa njima odaje se alkoholu i orgijama. On je strpljiv u svojoj osveti, sve dok ne dođe do savršenih primeraka bele rase. Kada upozna dve devojke, koje su sestre, a i ćerke bogatog vlasnika plantaže i izrabljivača crnaca, Li tek tada odlučuje da sprovede svoju osvetu do kraja. Njegova osveta je usmerena upravo na te dve devojke koje predstavljaju razmažene, bogate i ograničene pripadnike srednje bele klase. Li zavodi obe devojke, čineći da se one zaljube u njega, i na kraju ih jednu po jednu surovo ubija, u mešavini ubistva, seksa, nekrofilije i brutalnog nasilja. Jedna od sestara, koja je u tom nasilju gore prošla, bila je i trudna sa Lijem. Po izvršenom dvostrukom ubistvu Li pokušava da pobegne, ali ga ipak policajci sustižu i ubijaju. Na kraju njegovo telo građani tog mesta vešaju na drvo. Ono što je upečatljivo je to da Li dok umire od metaka koje su ispalili policajci oseća neki oblik zadovoljstva što skončava tako. Njegova osveta je izvršena, i on može mirno da ode sa ovog mračnog sveta. Još upečatljiviji detalj predstavlja erekcija koja se može zapaziti na mrtvom i obešenom telu Lija. Kao da Li poručuje da je dobio punu satisfakciju ubistvom dva člana bele rase i da njegov prkos i dalje živi.

Kao što možemo primetiti Li je spreman da ide do kraja, i u tome nema milosti. Njegova osveta je potpuna, jer je istovremeno i brutalno realna i direktna, a sa druge strane i simbolična. Simbolična je jer je prikaz jednog bunta protiv licemernog i iskvarenog društva i njegovih izopačenih vrednosti. A, direktna je, jer je nemilosrdna i krvava u svom izvršenju. Osveta je otvoreno pljuvanje u lice belom čoveku u čistim rukavicama koji gleda samo sebe. Ona je pljuvanje u lice svakoj lažnoj i nepravednoj društvenoj strukturi.

A, što se tiče samog romana i njegovog odjeka u javnosti, zbog scena nasilja i razbludnog seksa (pedofilije koja se javlja u romanu mnogo ranije od Nabokove Lolite) tužbu podnosi jedno moralističko udruženje zbog „ogrešenja o pravila lepog ponašanja“. A zatim, godine 1947, u jednom hotelu u Francuskoj, jedan mladić je zadavio svoju devojku. Policija je na stolu pronašla Vijanov roman Pljuvaću po vašim grobovima, koji je bio otvoren upravo na stranici koja opisuje ubistvo kakvo je i taj nesrećni mladić počinio. Roman je ubrzo zabranjen, a Vijan optužen za podsticanje nemorala i nasilja.

Nažalost, površno i pogrešno tumačenje ovog dela imalo je, a verovatno i danas ima negativne konsekvence. Kritičari  ostaju puritanci, i u svojoj slepoj zgroženosti oni u ovom romanu vide samo seksualno iživljavanje glavnog junaka. Naravno, tu se nađu i neki čitaoci koji ne mogu da prekorače prag bukvalnosti i zađu u simbolično. I tako neki nesrećnici postaju skaradni epigoni glavnog lika iz romana. Vijan nije ovaj roman napisao da bi oslobodio mračnu senku svoje podsvesti (ili nije barem samo zbog toga pisao i nije mu to bio svakako glavni cilj), već da na kontraverzan i upečatljiv način ukaže na nepravednost koja postoji u svakom društvu, i koja postoji iskazana na ovaj ili na neki drugi način.

 Enfant Terrible