Pol Bouls: Čaj u Sahari

Knjiga Pola Boulsa Čaj u Sahari, po kojoj je inače Bertoluči snimio istoimeni kultni film, predstavlja egzotični bedeker puta u ništavilo koje je obasjano suncem. Onim večitim suncem, i paklenom vrućinom. Suncem koje bez milosti fatalistički uništava svako živo biće i tera ga ili u ludilo ili u smrt. 

Čaj u Sahari

To sunce nemilosrdno prži dok vam pesak uvlači u kožu i u oči, u takvom paklu jedino insekti i bolesti predstavljaju predah od sunca, jedan pakao zamenjuje se drugim. Besmislenost postojanja postaje ogoljena. U takvom ambijentu ljubav je ili otuđena ili surova, sredine nema. Bliskost i nežnost postaju nemogući.

Tri glavna lika ove knjige pokušavaju u takvom ambijentu Sahare da pronađu smisao. Već dovoljno izgubljeni, takav ambijent im dodatno ogoljava prolaznost i uzaludnost njihovih života. Možda možemo da kažemo da je upravo Sahara glavni lik ove knjige. Sahara je nemilosrdni učitelj, ona uči da su momenti lepote retki ali dragoceni i da ih treba iskoristiti, da neminovna prolaznost svake sudbine zahteva jasne prioritete. U slučaju da čovek okrene leđa takvim zahtevima postaje samo otuđeniji nego što je bio pre. 

Čaj u Sahari

Izolovanost se pojačava, smrt i ludilo postaju jednako izvesni kao i žarko sunce u pustinji. Okrutnost prirode ogoljava surovu prirodu čoveka, i bliskost postaje nemoguća. Eksploatacija i dehumanizacija postaju glavne karakteristike opstanka bez smisla. Sahara izaziva duboki poremećaj kod već “izgubljene dece“ u potrazi za sobom. Likovi polako počinju da se gube i ostaju samo hladne noći i još surovije svetlo sunca da zauvek blješti u pustinji ništavila. 

P.S. Bertolučijev film predstavlja šećernu vodicu u odnosu na samu knjigu. Ne u onom uobičajenom smislu, kada tvrdimo da je knjiga dublja, razrađenija i tako dalje. Ne, već je knjiga neuporedivo surovija, beznadežnija nego sama priča onako kako je ispričana u filmu. Dok se film završava sa potencijalnom nadom da se može nešto promeniti ako čovek dobije novu perspektivu na stvari, u knjizi takva nada ne postoji. Izlaz postaje nemoguć, sve je već prokockano i beznadežno kao smrt.

Ovu knjigu treba čitati, u besmisleno toplom popodnevu. Treba piti pustinjski čaj, mešavinu nane i hibiskusa. Od alkohola, najbolji izbor je španski šeri Tio Pepe. Još ako vam je soba ispunjena mirisom opijuma i melodijom arapskih noći, to je pun pogodak.

 

 

Dorijan Ranković

 



Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *