Rejv bato

Ništa, moraću da te vodim da vidiš ekipu - reče Voland.

Koga? Gde, tamo je majstor? - upita Margarita.

Sledećeg trenutka su bili u kočijama, koje su imale tri glave, nekakve čudne životinje nalik na zmiju, sa repom na zadnjem delu, zajedno  sa "pomoćnicima" i Margaritom. Uzleteli su, za sekundu su bili iznad Moskve, preko celog grada, pa čak i oblaka. Margarita nije znala da li je u bunilu ili sanja, mada već nekoliko dana je sa njim i njegovim čudnim sledbenicima. Pogotovo mačak koji se samo smejao i smišljao neke pakosti.

Evo nas, mi smo zvezde ovde, svi nas čekaju - reče mačak.

Kočije su naglo krenule da idu ka zemlji koja se prikazala kao portal sa beskrajnim dnom. Što su više išli ka dnu to se jače čula muzika, velika graja. Videla je orangutane kako sviraju saksofon, majmuni trube, sve žitovinje koje nije videla uživo već u knjigama, bile su tu. Videvši orkestar, veći nego cela moskovska filharmonija, prepoznala je muziku, to je ono što se sluša u Americi. Džez, da tako se zove. Samo što ovde svi igraju, skaču, opijeni ne baš prijatnim mirisima koji su se širili iz malih fontana nalik na uzdignute topove, samo što nije bilo dima, već para - od te čudne tečnosti koja je izlazila iz njih. Sve se to dešavalo u krsitalnoj hali, na čijoj se sredini kočija spustiše. Uz veliki aplauz ljudi koji su bili obučeni kao Rimljani, Grci, Goti, Kozaci, bilo je i nekih crvenih ljudi, žutih...videla je Cezara!

Šta se čudiš, pa ovo je rejv Margarita. Za par decenija ćemo imati DJ-eve ovde, mada bićeš ti tu do tada.

Smejući joj se u lice, mačak je krenuo nasumično da skače uz neke čudne bubnjeve, duboke i prodorne tonove, prošarane muzikom iz dvorane i da vrišti - Rejv bato!

Džangrizalo