Sa kojih smo se to zvezda spustili da bismo se ovde sreli

Zamisli…
Zamisli pticu u letu.
Zamisli pticu u letu koja uživa u slobodi, svakom zamahu svojih krila, vetru koji je mazi, kiši koja je kupa, suncu koje je greje.
Zamisli tu čarobnu pticu koja jednog dana u svom letu, sa visine, spazi jednog malog ptića koji sa tla gleda u nebo.
Reklo bi se da bojažljivo gleda. Retko gleda.
Kao da nešto čeka…
Kao da se nečemu nada…
Kao da retko pusti srce da poželi visinu, da poželi nešto sa visine.
A fali mu nešto…celi je život pun neke praznine.
I nekako oseća i zna kada pogleda u nebo, da se tu krije tajna…čarobna tajna.
Onda brzo spusti glavu, u grudima srce se uzlupa, on se brzo sakrije, povuče i zatvori.

Spazi njega ptica.
Zbuni se ptica.
Zapita se ptica šta je sa tim ptićem? Zašto on ne leti?
Zašto je uplašen i sam?
Reši da ga posmatra neko vreme.
Primeti da nakon što pobegne, ptić se vrati u gomilu. Nikad nije sam. Nikad nije miran. I nikada ne leti.
Samo ponekad duboko uzdahne i pogleda u nebo.
Onda brzo spusti glavu, u grudima srce se uzlupa, on se brzo sakrije, povuče i zatvori. Vrati se u gomilu.

Zbunjena ptica…
Poče čudno da se oseća.
Nekako drugačije leti. Krila joj podrhtavaju. Oseća slabost i nemir.
Sleti ptica na tlo, na tiho mesto.
Odjednom… oseti se usamljeno.
Kako do sada nije nikada imala taj osećaj, srce joj se jako uzlupa a telo zadrhti.
Zapita se ptica…šta joj se to događa?
Ali…zna ona da kada uzleti, kada oseti taj savršeni sklad sa vazduhom…i suncem…i nebom…da će biti dobro. Da će biti isto.
No, poleti ona…
Ali nije isto.
Srce jako lupa, krila podrhtavaju.
Oseti ptica da je nešto guši, da joj ne da vazduha.
Da li je to sloboda?
A krila…tako krhka i slaba…
Vode je ka ptiću.
Ne uspeva da ih kontroliše i usmeri.
Kao da svi vetrovi ovog sveta odjednom duvaju samo na tu stranu.

Spazi sada zbunjena ptica uplašenog ptića.
Gleda on u nebo.
Oseti ona neku jaku silu…koja je vuče ka tlu, ka ptiću.
Ali nije ptica za tlo, ona je stvorena da uživa u letu.
Zapita se ptica…
Zašto ptić ne poleti? Zašto joj se ne približi?
Oh… a da li je moguće da on ne ume da leti?
Odjednom, uhvati je nespokoj.
Želela bi ona da pomogne ptiću.
Reši ptica da mu se približi.
Primeti ona da su njena krila prestala da drhte,da je njeno srce prestalo da lupa.
Oseti ona da ka njemu sa takvom lakoćom ide, da je sila toliko jaka…Kao da plovi a ne da leti.

Spazi sada uplašeni ptić prelepu belu pticu kako leti ka njemu.
Kakvo iznenađenje. Kakva prelepa čarobna ptica. Kakva divna bela krila.
Ona leti??? Ona je bila na visini???
Od uzbuđenja on više ne drhti, srce ne lupa… Gotovo da je stalo.
A iskusna i sada srećna ptica poče da se izvija, da se uvija.
Poče da mu pokazuje razne figure u vazduhu.
Ptić se pita da li sanja? Šta mu se to događa?
Posmatrajući je, bez daha, oseti mrvicu čarobnog.
Obuze ga celog.
Ispuni ga celog.
Jedino što je sigurno znao je da neće spustiti pogled.
Da neće pobeći u gomilu.
Da napokon više nema straha.

Spusti se lagano ptica kraj ptića.
Osetiše jaku povezanost, ispunjenost i sreću.
Ptica tada shvati da sloboda nije jedino merilo za sreću.
Da se može biti odjednom srećan i u društvu. I na tlu.
Međutim, požele ptica da poleti sa ptićem.
“Hoćeš sa mnom gore?”, upita ptica ptića i pogleda ka nebu.
“Hoću”, sigurno odgovori ptić.
Ptica srećno uzlete.
Ptić osta na tlu, tužan.
Vrati mu se zbunjena ptica.
“Šta se desilo? Zar nisi rekao da želiš sa mnom gore?”, upita ptica.
“Da, želim. Želim to više od svega”, odgovori ptić.
“Pa poleti onda, šta čekaš?” , nasmeja se ptica.
“Ja ne umem da letim”, tužno odgovori ptić.
“Oooooh”, uzdahnu ptica.
“Kako ćemo onda leteti zajedno? Taman sam se ponadala da ću imati društvo u letu”, rastuži se ptica.
“Da li si ikada pokušao da letiš? Da li se bojiš visine?”, ponovo upita ptića.
“Nisam nikada pokušao. Ali o visini maštam od kada znam za sebe.”, odgovori ptić.
“Možda bi mogla da me poneseš sa sobom? Možda bih mogao da se zakačim za tebe?, predloži ptić.
Ptica osta zbunjena.
Nikada nije imala društvo. A kamoli ptića.
Ne zna da li je moguće da tako leti.
“Ja ne znam da li je to moguće”, reče ptica.
“Hajde da pokušamo. Molim te. Toliko to želim”, žalostivo će ptić.

Zakači se tako ptić za pticu.
Polete ona, najpre nisko, saplete se i prevrnu.
Pokušavali su…i pokušavali.
Vetar je onda dunuo jako u krila ptice…poleteli su visoko…visoko.
A tada…
Taj sklad.
Taj mir.
To uzbuđenje.
Lepo je postalo najlepše.
Čarobno je postalo najčarobnije.

Ptić je osetio svežinu vetra, osetio sunce kako ga greje. Kako ga greje drugačije. Kako su sada jedno. Ptica. I on. I sunce.
Ptić je počeo da diše. Duboko.
Ptić je počeo da se smeje. Široko.
Ptić je leteo. Visoko.
Ptić je želeo da ode. Daleko.

A ptica…
Ptica je takođe drugačije osećala vetar. I kišu. I sunce.
I osećala je, potpuno čudno…da je ptiću mesto pored nje. Uz nju. Na njoj.
Osetila je sreću koja se dobija kada pomogneš.
Osetila je sreću koja se dobija kada usrećiš.
Osetila je sreću kada nisi sam. A kada si jedno!

Emily