Serija “La Casa de Papel”

Španska serija u produkciji Nefliksa, La casa de papel ili u direktnom prevodu Kuća od papira (engleski prevod je Money heist) postala je jedna od najboljih serija koju smo imali prilike do sada da vidimo. Njena popularnost se ne krije samo u tome na koji način je snimana i režirana, već i tome što je prerasla okvire same serija i postala jedan socijalni i kulturni fenomen. Objasnićemo u daljem tekstu prirodu tog fenomena.

La Casa de Papel

Kada vas neko pita o čemu je ova serija, najgluplji ali neizbežan odgovor je reći da se o radi pljački. U stvari, da, radi se o pljački ali ona je samo platforma da se odigraju ludački dijalozi, da se iskaže vrhunska gluma i najvažnije od svega, da se ispriča priča o karakterima i životima likova iz serije, čija priča ima jednu šekspirovsku notu drame i komedije. Svi veliki i mali ljudi iz Šekspirovih drama, i njihove izdaje i podvizi se nalaze ovde. Gubitnici, heroji i mediokriteti svi zajedno su ovde. Ko bi rekao da će neko ponovo postaviti Šekspira u scenografiju pljačke štamparije novca, sa likovima sa maskama Dalijeve nadrealističke face, i sa mašinkama u rukama, pri tom obučenim u crvene kombinezone. Jedan od odgovora da su to mogli da nam ponude samo Španci. Samo španski geniji je mogao ovo sve da spoji. Umesto da gledate razne manje ili više neuspešne savremene adaptacije Šekspira odgledajte ovu seriju. U njoj ima više Šekspira nego u tim jalovim pokušajima.

Naravno, ova serija je pre svega popularna jer svakome dozvoljava da vidi i uzme od ove serije ono što je njemu potrebno. Neko zaista može da vidi u ovoj seriji samo uzbudljivu pljačku ali sa druge strane kao što sam napomenuo u njoj ima mnogo više od toga. Pre svega serija je sjajno snimljena, kamera je zaista vrhunska i scenario je više nego zanimljiv. Tako upakovana ona predstavlja jedan furiozni (kad već pominjemo Špance) rolller coaster  koji vas ostavlja bez daha. Ali ono što treba posebno istaći to je muzika. Ako ne računamo neke kultne reditelje i filmove koji su majstorski kombinovali muziku u svojim filmovima, ova serija predstavlja pravi biser u tom smislu. Dela iz klasične muzike i iz popularne kulture dobile su novo ruho. Toliko je to bilo uspešno, da su neke pesme ponovo postale popularne i ponovo se slušaju i pevaju širom sveta. Neke u drugačijem kontekstu nego inače, na primer You never walk alone, a neke ponovo reaktuelizovane u savremeni kontekst kao npr. Bella Ciao. Naravno, tu je i uvodna špica i još dosta numera koje su na ovaj način postale ponovo popularne.

Muzika iz ove serije ali i glavna poruka koju nosi ova priča, kao i čuvene maske, postale su novi simbol otpora sistemu. To je ovu seriju učinilo socijalnim i kulturnim fenomenom. Ideja pobune, koja će doneti pravdu i što je još važnije isprovocirati sistem da pokaže svoje pravo lice, glavna je poruka ove serije. Kada sistem pokaže svoje pravo lice i skine masku biva poražen. Kada izgubi legitimnost, sistemu ostaje samo gola sila. A to je početak poraza, jer kako je rekao Napoleonov šef spoljnih poslova Taleran – sa bajonetima se može sve osim na njima sedeti. Oni koji su stavili masku (Dalija) naterali su sistem da skine masku i pokaže se u punom svetlu tj. mraku. Pre petnaest godina maska iz filma Vendeta je postala simbol otpora, to isto sada predstavlja maska sa Dlijevim likom.

Šta bi mogli zameriti ovoj seriji? Možda da ona predstavlja jednu krimi bajku, obojenu mitom o Robinu Hudu. Mnogo momenata i preokreta u samoj seriji mogu se dovesti u pitanje. Ali sa druge strane vidi se da je sam režiser žrtvovao dosta toga, što bismo mi rekli na “realnosti“ da bi nam ispričao priču kakvu je želeo. Kao umetnik on na to ima pravo, i bez obzira na to, serija što je najvažnije u osnovi ne pati od neuverljivosti, i zato je tako veliki i uspeh postigla. Ovo je više poezija pobuni, nego nešto što bi naš cepidlački um trebao da secira. Ovo je romantizovani prikaz borbe antijunaka naspram monopola sile.

La Casa de Papel

Ono što posebno želim da istaknem je motiv zbog koga Profesor, koji je organizator velike plačke, sprovodi svoje veličanstveno razbojničko delo. Njemu svakako nije motiv novac, pa čak ni nesrećna smrt njegovog oca, takođe nije mu primarni motiv ni to da izazove sistem, iako kod njega ima svega ovoga po malo. Glavni razlog leži u samoj igri. Izazov igre, u osnovi je umetnički princip. U nemačkoj filozofiji 19. veka to se zvalo Spieltreib. Prevodi sa kao podsticaj ili nagon za igru. Slično je pojmu homo ludens (čovek koji se igra) koji je u 20. veku uveo holandski istoričar kulture Johan Huizinga. Naravno postoje neke razlike ali ne bih u ovom tekstu ulazio u to. U osnovi glavna ideja je da kako na ličnom planu, tako i na nivou društva glavni generator događaja je nagon za igrom. Ono što označava određenu kulture jesu upravo dela koja proističu iz dela koja su uslovljena ovim podsticajem. I ta dela su istinski velika i značajna, jer ih određuje Spieltrieb. I to mogu da iznesu samo ljudi koji su u osnovi umetnici u duši. Odnosno oni koji imaju kreativni impuls koji postoji samo radi sebe, kao svrha sam sebi. To je ono što vuče Profesora pre svega ostalog, da sprovodi ovu pljačku.   

Na kraju, mada se to uglavnom ističe na početku, treba reći da je režiser ove serije Aleks Pina, kao i da je gluma stvarno odlična kao što sam već pomenuo, ali u tom smislu ne mogu a da ne istaknem geniljnog Pedra Alonsa u ulozi Berlina. 

U svakom slučaju, u seriji La casa de papel će svako pronaći nešto i ako vam ponudi samo dobru pljačkašku avanturu i to je ipak nešto, odmah će te poželeti da opljačkate najbližu banku u kraju. 

 

Šarl



Pratite nas na društvenim mrežama:
error0

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Facebook
Twitter