Šestov: Duša i egzistencija
Živimo okruženi beskonačnom množinom tajni. Ali, ma kako bile zagonetne tajne koje okružuju biće – najzagonetnije i najuzbudljivije je što tajna uopšte postoji, što mi kao da smo konačno i zauvek odsečeni od izvora i početaka života. Od svega čemu smo svedoci na zemlji, ovo je očigledno najneumesnije i najbesmislenije, najstrašnije, gotovo protivprirodno, neodoljivo navodeći na pomisao da ili u samom svemiru nije sve u redu, ili naši pristupi istini i pred njih postavljeni zahtevi jesu poraženi u samom korenu nekakvim nedostatkom. Kako god mi određivali istinu, nikada se ne možemo odreći Dekartovih clare et distinete (jasnost i razgovetnost). A tu je večna tajna, večna nedokučivost, kao da je neko još pre stvaranja sveta odlučio da čoveku zatvori pristup do onoga što je za njega potrebnije i važnije od svega. Ono što smatramo istinom što dosežemo našim mišljenjem, pokazuje se u izvesnom smislu neprimerenim ne samo u spoljašnjem svetu, u koji su nas zagnjurili još od rođenja, već i našim vlastitim unutrašnjim doživljajima. Imamo nauke, ako treba čak i nauku koja raste i razvija se, ne iz dana u dan, već iz časa u čas. Znamo vrlo mnogo i naše značenje je jasno i razgovetno. Nauka se s opravdanom gordošću osvrće na svoje ogromne tekovine i ima sva prava da računa kako njen pobedonosni hod niko nije u stanu da zaustavi. U ogroman značaj nauke niko ne sumnja u ne može da sumnja. Kada bi sad vaskrsli Aristotel i njegov učenik Aleksandar Makedonski, njima bi se učinilo da su dospeli ne u zemlju ljudi, već u zemlju bogova. Aristotelu ne bi bilo dovoljno ni deset života da se snađe u znanjima nagomilanim na zemlji posle njegove smrti, a Aleksandru bi, ipak, pošlo za rukom da u potpunosti ostvari svoj san o osvajanju sveta. Clare et distinete su opravdali sve nade koje su u njih polagane. Ali „magla” prvostvorene tajne nije se raspršila. Uskoro se još i više zgusnula. Teško da bi Platon morao makar jednu reč da izmeni u svojoj priči o pećini. Njegova tuga, njegova zebnja, njegova „predosećanja” ne bi našli sebi odgovora u našem saznanju. Svet u „svetlosti” naših „pozitivnih” nauka ostao bi za njega kao što je i bio, mračno i strašno podzemlje, a mi sužnji sputanih ruku i nogu; on bi ponovo morao da učini nadljudske napore da bi se kao kroz okršaj probio kroz istine koje su stvorile one nauke koje „sanjaju o postojećem, ali ga na javi ne mogu videti”. Kraće rečeno, Aristotel bi blagoslovio naše znanje, Platon bi ga predao prokletstvu. I, obratno, naše bi vreme raširenih ruku prihvatilo Aristotela i najodlučnije se ogradilo od Platona.
Šestov, Duša i egzistencija
