Sioran, Špengler i pištolj…

Sveto trojstvo zapitanosti svake egzistencije. Mešavina neprevaziđenog stila, lucidne deskripcije i oružja. Navučeni na bedu, izvesnost u bolje sutra je odavno izgubljena u zavesama apokalipse. Ostajemo sami sa oronulim kosturom onog Ja u nama, koje potvrdu svog postojanja može naći samo u egzekuciji. Pucam, dakle postojim…

Poništavam i ono što je ostalo u obliku ljušture, jer eto prilike i ja da budem autentičan. Prilike da na nešto utičem, da preuzmem stvari u svoje ruke. U oluji besmisla vršim izbor koji jedino zavisi od mene. Od Siorana sam bolestan, opvrhan pesimizmom. Već zatrovan, uživam nad Špenglerom. Nihilistički osmeh polako prelazi preko mog lica. A u mraku, sija revolver.