Što ne boli – to nije život, što ne prolazi – to nije sreća (Ivo Andrić)

Ron Kirkland_Circle of Life

Circle of Life, Ron Kirkland

Preplitaše se duše u svetlosnom hodniku. Sa nefeškog ringišpila jedna od njih ispliva iz crvene tekućine nađena u ovozemaljskom svetu. Pri takvom padu prvo nastupiše jecaj i bol. Da li je čovek samo za bol i muku zdaden? Da li je njegov život predodređen za plač?

Život je skica bez gumice za brisanje. Kao “nezavisna” jedinka čovek treba da krene od sebe i svog stanja uma. Ako je čovek daltonista, on će svoje platno prolaznosti iscrtavati iskrivljenim linijama i bojiti tamnim nijansama. Bilo bi pogrešno da ništa nije pogrešno. Takav čovek pokazuje suviše razvijenu brigu za opšti interes, ograničenog je uma i tvrdog srca. Pravo prokletstvo njegovog života dolazilo je od visokog mišljenja o sebi. I što je najgore, on toga nije ni svestan; to mišljenje živi u njemu kao što živi u nama naš krvotok i stalno lučenje žlezda, a mi ga nismo ni svesni, ne znamo ga, ne osećamo i ne vidimo drugačije do po njegovim krajnjim posledicama. To je čoveka zavodilo na hiljade krivih puteva i pogrešnih zaključaka o životu, nagonilo ga na uzroke svih svojih nedaća i nezadovoljstava. Dok je čovek daltonista, on za svaku stvar koju on nema ili ne razume uspeva da nadje poneku zlu reč. Zagledan je u spoljašnjost, bez želje da svoj pogled okrene ka delu subjekta koji stvara, koji voli, koji čini dobra. Daltonista sem bola i mraka ne vidi ništa drugo u životu, a sreća za njega ni ne postoji. Kao zveri u čoporima i krdima, čovek je deo društva, pa zapravo i nije toliko nezavisan. Kada krene svoju sliku da boji ružičastim bojama, i da ljude posmatra isto kao i sebe, kao duše koje su bez svoje volje i želje pale sa ringišpila, tada se stvara duhovni svet, svet u kome samo ljudska duša može da obitava. Kolorista će uvek u nečijoj priči pronaći sebe, svoju bol i patnju sublimiranje u stvaralaštvo. Svaki atom njega postaće umetnost. On mir i sreću traži u malim stvarima, u ispijanju čaja, u slikanju portreta, pisanju pesama, šetnji psa, a vrhunac njegove sreće ogleda se u njegovom zaljubljenom pogledu ka nebu. Dok je nebeskog svoda i prirode sreća za njega uvek postoji. Svet nije uređena celina, zbog čega dolazi do konflikta i bunta među ljudima. Ali kada čovek shvati da svet nije uređena celina po njemu, već da je on savršen sklop namenjen svetu, tada će prebroditi nedaće i zablude koje su utemeljene u ljudskoj prirodi. Kolorista je sposoban da stvara, dobio je dar da svojim oblikom ispuni želje svoje duše i da prikaže njenu lepotu. Sposoban je da u svojoj prolaznosti ostavi trag, da svojim bivstvovanjem stvori nov život. Tada njegovo platno dobija završen izgled.

Međutim, kaže Andrić da postoje ljudi koji se nikad ne pronađu na ovome svetu. Njihovo platno kao slika Dorijana Greja stalno menja izgled. A da li zapravo neko nije ogrezao u pesimizmu, ko nije zaglavljen u oprezu i patnji ovozemaljskoj može da razume život i oseti onu pravu energiju života – tužnu i istinitu? Pored daltoniste i koloriste kakav bi to čovek bio? Taj čovek je zapravo platno, koje na sebe prihvata sve ružičaste i dinamične boje, kao i sive i crne. On ne pronalazi sebe ni u večernjim tminama, ni cvetanju bašta, ni žuborenju voda. Sve boli sa sobom nosi i u tome se ogleda njegova jačina. Rođen je da bude sam i da se sam uzdigne. Nije mu potrebna vučica da mu liže rane, on ih sam zaceljuje. Sreća je samo pauza između dve tuge. Kad zapne u provaliju, još jači iz nje ustane. Takav čovek je zapravo srećan, jer ima sebe, jer ima strogu kontrolu nad svojim četkicama, samo on toga nije ni svestan. Daltonista ima loš pogled na svet, kolorista je u svom svetu, a on kao platno svet drži u svojim rukama.

Moje mišljenje je da ono što ne prolazi nije život, a ono što ne boli nije sreća. Koračamo putem prolaznosti i idemo ka besmislu, a posle svake radosti zaboli još jače. Tim atarskim putem treba oprezno ići uzdignute glave, bistrog uma i čistog srca. Bačeni smo tu bez svoje volje i znanja, bez bilo kakvog izbora i to treba prihvatiti. Nije život što ne boli, a sreća će proći; tu smo samo mi.

 

Nevena Nikolić



Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *