Svetleće kugle
Probudio ga je udar vetra, taj ledeni šamar koji opominje. Vatra mora da gori, brzo idi da je proveriš. Sav znojav, ošamućen od sna koji ga je izmučio. Osećao se starijim, kao da nije on. Možda i dalje sanja – da, pričale su babe za duple snove. Ali taj vetar, nije san. Brzo je skočio, odgurnuvši Milunku i krenuo po stvari. Zvezde su ga gledale, mada je osećao da ga još neko prati, zastao je i pogledao. Opet ta kugla, nije prestajala da priča i naređuje, ona uzima dušu i telo. Pogled ka nebu je bio fatalan, video je ogromnu belu kuglu, imala je osmeh dahija, taj kvaran i proklet pogled. Zaslepljen svetlošću meseca, spotakao se o kamen i pao. Hitro je utrčao u pomoćnu zgradu, uzeo sekiru, pored koje je bilo ogromno drvo, udario ga je svom snagom. Nema više dahija, oterasmo ih – reče sebi. Idem posle do one ciganke Kasandre, ona ima kuglu, reći će mi šta je bilo. Inače, proći će kao Musa što se u jarku koprca, nasmejao se. Ona će uzeti i vreću sa groševima, neka joj, ionako nisu njegovi…
Nije dugo trajala vedrina na njegovom licu, požurio je kroz šumu. Poznavao je šumu bolje nego svoju glavu. Bio je zabrinut, pitao se šta ako stvarno njegovi unuci budu gledali u te kugle. Opet je video to, tamo gde mu je stajao šporet. Lebdela je velika bela kugla, pričala je, mešali su se glasovi, menjali se ljudi u njoj. Šta će toliko ljudi u njegovoj kući, šta oni traže na njegovom imanju. Naređivali su, smejali su se, tražili groševe, tražili duše, odvodili decu. Svi su bili okruženi tim belim, svetlećim kuglama. Joj, to nas Perun kažnjava, zaboravili smo na njega, a tek brata njegovog, Crnoboga. Baba Mara je uvek pričala da smo prokleti, od kada je brat brata ubio zbog laži, žena, nasleđa, zlata i vere. Ali ko pa sluša nju, samo ja dolazim kod nje. Ja sam kršten u manastiru, Bog je uz mene. Zastao je da se prekrsti, crne misli su ga gonile. Posle Kasandre ide pravo u crkvu, da zapali sveću i poljubi ikonu.
Trčećim korakom je uleteo u šator. Bio je okružen nekim čudnim lobanjama koje su bile poređane svuda po šatoru, na vrhu se nalazila rupa kroz koju je prolazio dim iz kazana. Prokleti smrad, podsećao je na zapaljenu kožu.
“Pa gde si ti, čekam te toliko dugo. Videla sam u kugli da si video budućnost. Sada znaš kako je meni” – reče Kasandra, baba od nekih pedeset godina, sa brkovima dužim od svakog muškarca u selu. Oko vrata je nosila čovečuljka, napravljenog od kostiju, samo čijih…?
Nije stigao da odgovori, video je svetlost iz kugle. Opet su mu se priviđale iste stvari. “Ne, moja krv neće biti zaslepljena kuglama, moji će potomci biti bolji, sami će birati šta žele”, pomislio je ponovo. Silina svetlosti ga je bacila preko stolice, ovoga puta je video neke ljude kako raširenih ruku stoje iznad kugle i upravljaju žicama, sviraju pesmu koja vodi ljude. Ali on vidi gde ih oni vode, u tamu, propast, uzimajući im poslednja zrna slobode. Tu se završio njegov pogled, ugasila se njegova svetlost zajedno sa kuglom. Utihnuli su zajedno.
Džangrizalo
