Tango opera – Maria de Buenos Aires
Gostovanje Opere Nova Kragujevac sa Pjacolinim magnum opusom tango-operitom „Maria de Buenos Aires“ odigralo se 02. aprila u Beogradu u Pozorištu na Terazijama.
Dobio sam konačno priliku da ispunim dugo prisutnu želju da pogledam Pjacolino remek-delo uživo. Pogledao sam više izvođenja preko „ekrana koji život znače“ a sa genijalnom muzikom iz te opere sam prosto maltretirao ukućane koliko sam u jednom periodu puštao muziku iz te opere. Ne kažu džabe stari Grci – ničeg previše.
Foto: Stefan Stefanović/ Pozorište na Terazijama
No, vratimo se na samu operu. Ovo je inače jedina tango opera ili pravilno tango-operita (sam Pjacola je skovao ovaj naziv). Pjacola je komponovao muziku, a čuveni argentinski pesnik Horacio Ferer je napisao libreto. Predstava je izvedena prvi put 8. maja 1968.
Sam Pjacola je reformisao tango i smislio i naziv za novi pravac nuevo tango i te se muzičke ideje vide i u samoj operi. U osnovi je ideja kombinovanja tradicionalnog u tangu i modernog, eksperimentalnog u samoj muzici, a i u plesu. Treba naznačiti da je ovo na momente u stvari najbliže modernom baletu. Pre svega, ovo je sjajan spoj muzike, poezije i plesa. Ta tri sveta trojstva ovde su dovedena do sakralnog iskustva.
„Maria de Buenos Aires“ je tango opera koja ima za glavnu narativnu temu devojku Mariju iz Buenos Ajresa (ovo nije bilo teško pretpostaviti) koja živi životom famme fatale žene. Ona je slobodna, zavodljiva, prkosna, i neukroćena bilo čime izuzev tangom. Kada čuje muziku tanga ona pleše kao obuzeta i do kraja predana. Ona je prostitutka koja se kreće kao kakva argentinska mačka mračnim ulicama Buenos Ajresa. Njeno društvo čine boemi, lopovi, pesnici… sitno kafansko podzemlje ovog velikog grada (imamo tu naravno i neizostavne psihoanalitičare, po principu u svakoj čorbi mirođija, koji imaju svoj psihoanalitičarski cirkus, pa čak i gobline i ljubitelje paste… da dobro ste čuli tj. pročitali). Marija simboliše duh ovog grada, ona je ono sveto i profano Buenos Ajresa. Ona je vlažni san strasti. Neostvarena čežnja tela i razapetost duha. Sve ono što je istovremeno potrebno za pad u ponor i za uzlet ka nebu. Kako kažu u predstavi: „Ona je rođena na dan kada je Bog bio pijan.“
I kada umre, ubijena jer je za ovaj svet ona bile previše, njen duh je prisutan u ovom gradu. Ona je i od Boga osuđena da luta ovim gradom, i da nastavi da zanosi i zavodi kao što je to radila dok je bila živa. Da porađa u ljudima i mrak i svetlost… i zmiju i goluba.
U samoj priči vidimo aluzije da ona simboliše pored samog grada i savremenu civilizaciju, ali i Mariju majku Isusovu, pa i samu Mariju Magdalenu, a na kraju i samog Isusa. U pitanju su nekad bukvalno direktne reference na te simbole u Pjacolinom delu. Marija je u osnovi nesrećna lutalica, predodređena nesrećom u ranom detinjstvu, ona je samo izgubljena devojčica koja je jedino u muzici pronašla svoj dom jer ga nikada nije imala.
Vratimo se na konkretno izvođenje ansambla iz Kragujevca. Zaista je bilo sjajno, i više od očekivanog. U produkciji Opera Nova u režiji Petra Lukića, dirigentsku palicu je držao Nemanja Mitrašević, a ceo ansambl i hor je zvučao izuzetno. Posebne pohvale za divnu Zoricu Beloicu u ulozi Marije. Pevanje i interpretacija su bili sjajni. Jako zahtevna uloga i fizički, tehnički i emotivno. Njen glas i izvedba su jedni od boljih koje sam video u ulozi Marije. Posebna pohvala i za Aleksandra Mišovića koje je pevao jednako dobro u više uloga. Pored njih je igrao i Čedomir Štajn kao el duende – duh Buenos Ajresa. Neka vrsta uloge naratora.
Evo, kako je sumirao to direktor produkcije Miljan Beloica:
„Muzika i tekst nas obuzimaju i vode pravo do same granice ambisa materijalnog, gde više nema bola i gde sve počinje iznova da se stvara – novo i čisto. Za mene je Pjacolina Marija sama umetnost – ono što nas održava živim i drži podalje od ambisa iskušenja da se pretvorimo u senke našeg sopstvenog preživljavanja. Ona iznova oživljava, još jača, prosvetljujući naše živote, vraćajući nas istinskoj ljudskosti.“
Sam Pjacola je to lepo sažeo: “She is music, she can’t belong to anybody, no she is music, she is music, and that’s me.“
Na samom kraju evo i teksta najpoznatije arije iz ove opere (engleski je prevod – lyricstranslate.com):
Lazar Bogunović
