U susret pozorištu: Livada puna tame – Sumrak u Talijinom hramu

Novi komad Milene Marković, Livada puna tame, postavljen je novembra meseca na daske koje bi trebalo život da znače Narodnog pozorišta u Beogradu. Navodna inspiracija ovoj pesnikinji je bio niko drugi do engleski romantičar Vilijam Blejk, zapravo poslednji stih njegove pesme The ecchoing green. Ova romantičarska pesma od tri stiha ispunjena poetskim i lirskim sadržajem govori o prolaznosti života, o neprekidnoj smeni dana i noći – metaforički života i smrti – od rođenja, detinjstva, mladosti, sazrevanja i usnuća, ali većim intenzitetom slavi život.

Livada_puna_tame-_Narodno_pozorište,_2019

Livada puna tame, Narodno pozorište 2019 / Foto: Željko Jovanović

Kako bi Englezi to rekli, pesma je joyful i veliča život. Slavi ga, prirodu, simbolički proleće – što ukazuje na mladost i ljubav. Ljubav je prisutna kao večita inspiracija pesnika. Polje je ecchoing što ukazuje na konstantno ponavljanje i smenu i dolazak proleća.

Blejk inspirisan Miltonom sa savremenicima engleskog romantizma Kitsom, Šelijem,Vordsvortom, Kolridzem i nezaboravnim Bajronom, a sam je poslužio kao nadahnuće i nepresušan izvor božanskim pesnicima romantičarskog i postromantičarskog perioda kao što je Jejts kome je ljubav ostala kao večita vodilja, iskorišćen je za delo u kome nas autor navodi da ljubavi nema, da ne postoji, da nikada nije ni postojala… Blejk, kao predstavnik prosvetiteljstva i ranog romantizma, predaje legitimitet proročkom i mesijanskom aspektu pesništva. U svojim pesmama ponovo rađa i veliča sve Muze stvaralaštva i inspiracije i vraća teološki pristup mitskom i fantastičnom. Vraća se božanskom. Ne možemo uhvatiti nit koja povezuje dubinu Blejkovih stihova sa stihovima ove moderne pesnikinje. U pesmama nevinosti i iskustva, Blejk nam dočarava dva kvaliteta, dve suprotnosti ljudske duše – nevinost koja predstavlja dobrotu i lepotu, čistotu, plemenitost, ljubav, i iskustvo koje daje mudrost i snagu. Jedno bez drugog ne ide i ne može. Njegova vizionarska, umetnička divovska energija stvaralaštva zasigurno je imala slike mračne budućnosti, ali su one stajale nasuprot svojoj velikoj viziji slobode koja je prisutna u čitavom njegovom stvaralaštvu. Nažalost, ovde, u ovom komadu toga nema.

Po ovom delu, mi živimo iluziju. Iluziju ljubavi. Da li nam se to govori da se ne zaluđujemo idejom o ljubavi, da ljubav ne postoji, ljubav prema životu, prema roditeljima, deci, muškarcu, ženi…da je to sve fantazija i obmana. Čak i poimanje ljubavi pre 100 godina je bila fantazija i obmana – četiri generacije prolaze kroz predstavu i sve četiri su nesrećne u istom modelu i formi ljubavi.

Ostaje nejasno i neshvatljivo zašto je ovaj stih romantičarskog pesnika poslužio kao nadahnuće za ovakav komad kojem je mesto pre u nekom alternativnom pozorištu nego u Nacionalnom prestoničkom teatru.

Navodno je suština ovog komada bila da se definiše mit o romantičnoj ljubavi. Kroz delo se taj pojam preispituje, da li je ljubav, bar ona romantična moguća danas…

Kroz više od 15 likova (problem kvantiteta likova, a manjka glumaca na sceni je poseban dojam), pokušava da nam dočara neko viđenje života, poimanje veza među roditeljima i decom, braćom i sestrama i akcentualno ovde na viđenju i doživljaju ljubavi, a samim tim i poimanju sveta. Da li je ovaj svet zaista tako crn, mračan i surov kao što nam dramska spisateljica u ovom komadu dočarava? Muškarci grubijani, silovatelji, očevi pijanice u incestuoznoj vezi sa ćerkama, pedofili koji jure decu kroz šumu, a žene, devojke, majke su preljubnice, nemoralne, razvratne? Sve ono ružno i nikako arhetipsko što čovek nosi u sebi od svojih predaka vekovima. Ljubav, ili bar romantična ljubav je ovde prikazana kao nešto mitsko, nepostojeće.

Primitivizam i izopačenost, vulgarnost i banalnost su sveprisutani u ovom komadu koji ne može održati pažnju i vodi u trivijalnost, plitkost i nepoetičnost.

Jedno je sigurno, kada gledamo formu dela, ne možemo reći da je ovo pozorišni komad. Rediteljski je odrađeno u okvirima samog dela. Verovatno da i nije moglo bolje. Glumački je urađeno dobro onoliko koliko tekst i forma dela to dopuštaju. Ni Slobodan Bešić, koji je sjajan u izvedbama Hamleta, Kafke, Pasternaka, Dijega Rivere, Bernharda nije mogao da iskaže svoj puni dar i potencijal. Scenografija prati tekst i koncepciju dela.

Nama, gledaocima, publici ostaje da se pitamo gde je nestalo pozorište smisla? Manimo se sada i forme i žanra, teksta, scenografije, režije, bitan je smisao i suština. Kao na kraju, smisao svega. Koja je bit, suština postojanaja, stvaranja nečeg? Gde je nestala ona humana, ljudska, plemenita želja čoveka i umetnika da nečemu nauči i obogati svet i ljude oko sebe. Ono koje treba da isceli i izbavi, ono koje je tu da spasi… Samim tim, da li smo obeleženi vremenom u kom živimo da moramo prihvatiti primitivne porive. Ili se to sada zove malograđanština? Gde je nestala kultura, tradicija i estetika? Da li su ovakva dela i stvaranja test za današnje čovečanstvo? Da li treba učiti o ljubavi? Nas niko ne uči ljubavi, a svuda oko nas je mržnja, mi učimo o mržnji, uče nas mržnji. Gde je nestala lepota, smisao… Lepota života, ljubavi, učenja…

 

Mina Nevski



Leave a Reply

Your email address will not be published.