Umberto Eko o detektivskoj metafizici

Umberto Eko

SPETT.UMBERTO ECO A NAPOLI
(SUD FOTO SERGIO SIANO)

 
Nimalo slučajno, knjiga započinje kao krimić (i nastavlja da zavarava bezazlenog čitaoca, sve do samog kraja, tako da bezazleni čitalac može i da ne opazi kako je posredi krimić u kome se veoma malo otkriva, a detektiv biva poražen). Verujem da se ljudima krimići dopadaju ne zato što u njima ima ubijenog sveta, niti zato što u njima finalni red (intelektualni, socijalni, pravni i moralni) trijumfuje nad neredom zlodela. Stvar je u tome što detektivski roman predstavlja priču punu pretpostavki u čistom stanju. Ali, i medicinska dijagnoza, naučno istraživanje, pa i metafizičko promišljanje predstavljaju slučajeve u kojima se nešto pretpostavlja. U suštini osnovno pitanje u filozofiji (kao i u psihoanalizi) isto je kao i u detektivskom romanu: ko je kriv? Da bi se to saznalo (da bi se poverovalo u takvo saznanje) valja pretpostaviti da u svim činjenicama ima neke logike, koja im je nametnula krivica. Svaka priča o ispitivanju i pretpostavljanju govori o nečemu kraj čega uvek boravimo (pseudohajdegerovski navod). Tu sad postaje jasno otkud moja osnovna priča (ko je ubica?) dobija tolike ogranke, pri čemu je svaka od njih još jedna priča o pretpostavljenom, a svaka se tiče strukture pretpostvaljanja kao takvog.
 
 
Umberto Eko, Ime Ruže


Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *