Umoran sam Vergilije

umoran sam
jako sam umoran
toliko da je od mene
nemoguće trenutno dobiti
više od jedne pesme
dok grebem lice o asfalte ulica
popločanih prošlim događajima
i pitam se
ko me poznaje zapravo
ko zna šta se dešavalo
unutar ove glave
koja je sada tako teška
primetio sam kako smo čudna bića
kako se u nama u momentima
padanja u ambis
javi neki prkos
da grebemo
pokušavajući da izađemo
ne vidimo kraj
više se ne nazire ni početak
ali neka vera je tu da će mir
opet doći
da ćemo se negde kraj
mora nastaniti
i posmatrati
danima mirni posmatrati
a dok pružam ruku ka nebu
na trenutke čini mi se prozirna
čini mi se da kroz nju vidim sunce
da me nema više ovde
ali vrati se ona i opet sam tu
balansiram između snage i beznađa
čujem iz daljine
kako me stari pesnik poziva
da mi pokaže krugove podzemlja
“Pesniče mladi, zašto ti je duša tako umorna?”
“Ne znam ni kako je čujes, kada si iznad mene toliko spratova. Citiran si vekovima a ja sam samo obična budala, koja piše jer je u tome jedinom nešto pronašla.”
“Ali si umoran?”
“Kao pas Vergilije umoran.”
“Odmori. Idi negde i odmori.”
“Išao sam. Svuda sam išao. Ali sam svuda poneo ono što me umara. Svuda sam sebe poneo. Gde god da sam otišao od sebe nisam pobegao.”
“Niti ćes ikada. Zatvori oči, uzmi vazduha. Ustani i kreni sa promenama. Samo jedno znaj. Odvoji se od zaludnih nada tektonskih pokreta. Promene su u milimetrima. Ne prestaju nikada.”
“Zarad čega živimo onda?”
“Baš zarad tih promena. Ne budi kukavica. Ako izdržiš, ukazaće ti se neviđena prostranstva na kojima ćeš šetati vekovima.”
“To zvuči prilično dosadno.”
“Zaista jesi budala. A šta bi ti voleo?”
“Ja Vergilije? Lepe Moskovske sestre bliznakinje, divlje noći njih, šampanjca i kavijara, pune sveske tekstova, noći muzike i mojih ljudi, dane mora, planina, reka, moju porodicu da je okupljena, da se smejemo satima i ne znam sta još Vergilije, ne postavljaj mi ta komplikovana pitanja.”
“Opet bežiš od sebe. Bojiš se da izgovoriš. Bojiš se da dobiješ.”
“Zvučiš kao moja psihoterapeutkinja.”
“Tvoja šta?”
“Nije bitno, to je nešto posle tvog vremena.”
“Ne sviđa mi se ovaj novi svet.”
“Ni meni. Ali se lažem da mi se sviđa jer je jedini koji imam. Voleo bih da ga drugačije uredim.”
“Pa, šta te sprečava?”
“Umoran sam, treba mi pauza. Tako prokleto umoran.”
“Čemu se nadaš?”
“Ničemu, sada se više ničemu ne nadam.”
“Znači došao je kraj?”
“Ne. Samo se više ne nadam.”

Luka Stanković, Umoran sam Vergilije