Vajldova odbrana umetnosti radi umetnosti

Umetnik je tvorac lepoga.
Umetnosti je cilj da otkrije umetnost, a da sakrije umetnika.
Kritičar je onaj koji utisak što ga je primio od lepih dela može da izrazi na nov način ili novom građom.
Najviši i najniži oblik kritike jeste neka vrsta autobiografije.
Ko u lepim delima nalazi rđav smisao − pokvaren je i oskudeva u ljupkosti. A to je mana.
Ko u lepim delima nalazi lep smisao − kulturan je. Za njega ima nade.
Izabranici su oni kojima su lepa dela jedino izraz lepoga.
Ne postoje moralne ili nemoralne knjige. Knjige su dobro ili loše napisane. To je sve.
Nezadovoljstvo devetnaestoga veka realizmom bes je kakav oseća Kaliban kad vidi svoju sliku u ogledalu.
Nezadovoljstvo devetnaestoga veka romantizmom bes je kakav oseća Kaliban kada ne vidi svoju sliku u ogledalu.
Moralni život čoveka samo je deo umetničke građe; a moral umetnosti je u tome da se savršeno upotrebi nesavršeno sredstvo.
Nema umetnika koji bi hteo da dokaže nešto. Iako se samo istine mogu dokazati.
Nema umetnika sa etičkim simpatijama. Etička simpatija kod umetnika je neoprostiv manirizam stila.
Nema umetnika dekadenta. Umetnik je u stanju sve da izrazi.
Misao i jezik umetniku su oruđe umetnosti.
Porok i vrlina umetniku su građa umetnosti.
Sa stanovišta oblika, model sviju umetnosti je veština muzičara. Sa stanovišta osećaja, model je glumačka veština.
Svaka umetnost u isto vreme je i površina i simbol.
Ko silazi ispod površine − čini to sa opasnošću po sebe.
Ko tumači simbol − čini to sa opasnošću po sebe.
Umetnost je u stvari ogledalo posmatrača − a ne života.
Podvojenost mišljenja o jednom umetničkom delu dokaz je da je to delo novo, složeno i vitalno.
Kad se kritičari ne slažu, umetnik se slaže sa sobom. 
Možemo nekome opraštati što je sagradio nešto korisno sve dotle dok se sam tome ne divi. Jedino opravdanje što je neko sagradio nešto beskorisno jeste što mu se neizmerno divi.
Svaka je umetnost sasvim nekorisna.

Slika Dorijana Greja, predgovor Oskara Vajlda (Laguna, 2019)