Vladimir Nabokov: Lolita

Fotografija: Sanja Planinić

Lolita, svetlosti mog života, ognju mojih prepona. Moj greše, dušo moja. Lolita: vrh jezika klizi u tri koraka niz nepce da, na tri, kucne o zube. Lo. Li. Ta.

Bila je Lo, prosto Lo, ujutru, uspravljena, visoka sto četrdeset sedam sentimetara, u jednoj sokni. Bila je Lola u pantalonama. Doli je bila u školi. Na tačkastoj liniji za potpis bila Dolores. Ali u mom naručju uvek bejaše Lolita.

Je li imala prethodnicu? Jeste, uistinu jeste. Zapravo, možda ne bi bilo Lolite da jednog leta nisam voleo izvesnu početnu dete-devojčicu. U carstvu jednom – tamo gde more sne svoje sni. O, kada? Otprilike onoliko godina pre no što se Lolita rodila koliko je meni bilo tog leta. Za kitnjast prozni stil uvek se možete osloniti na ubicu.

Gospođe i gospodo porotnoci, dokaz broj jedan jeste ono na čemu su serafimi, krivo obavešteni, bezazleni, plemenito krilati serafimi, zavideli. Pogledajte ovaj splet trnja.

Vladimir Nabokov, Lolita