Vladimir Veličković – Sjaj katastrofe

Vladimir Veličković je svakako jedan od najvećih savremenih slikara. Preskočio sam namerno da kažem naših jer je u pitanju zaista jedan od najvećih svetskih slikara. Naslov ovog teksta, pored imena slikara nosi i naziv knjige poznatog francuskog filozofa Mišela Onfrea – Splendeur da le catastrophe, la peinture de Vladimir Veličković. Sjaj katastrofe, slikarstvo Vladimira Veličkovića.

Vladimir Velickovic

U pitanju je odlična knjiga koja nam na najbolji način oslikava svu estetiku pa i poetiku slikarstva Vladimira Veličkovića. Ali nije to ono o čemu hoću da pišem ovde. Ovde hoću da pišem o mom susretu sa slikama ovog velikog slikara, ili bolje reći o susretanju, pošto nisam propustio ni jednu priliku da pogledam njegovu izložbu u Beogradu. Ovde je reč o intimnoj istoriji jedne percepcije umetnosti. I ta istorija nosi breme istine i lepota kao i svaka druga slična istorija.

 Osećaj koji me uvek pratio pri svakom susretu sa tim slikama, pogotovo onih slika velikog formata kojima je Veličković bio sklon, bio je osećaj koji je izazivala apokaliptična vizija njegovih simbola. Osećaj nasilnog i prokletog kraja, Armagedona koji se samoprikazao na platnu. Kao da pešačite mračnim pustinjama Hada, dok je nebo ispunjeno vranama a tlo besnim psima. Sve je tamno i crno, samo konture se naziru i jedina svetlija boja je crvena koja se oslikava na mračnom horizontu. Ali to parče neba krvavo crvene boje, nije nebo koje uliva nadu već ono zloslutno nebo, koje najavljuje još veću katastrofu, kao da zateknuta katastrofa nije bila dovoljna.

Vladimir Velickovic_Gavrani

Kombinujući najčešće crnu, sivu i tamno crvenu boju Veličković nam je slikao ogledalo naše mračne podsvesti. Kad bi Id imalo boje, to bi bile boje sa Veličkovićevih slika. Pomenuti veliki formati na kojima je slikao samo su još dodatno pojačavali utisak sveopšteg bezdana.

Najpoznatiji simboli koje je koristio su pre svega gavrani. Njihova simbolika je jasna. Kratko rečeno Never more. Simbolika pre svega prolaznosti, curenja vremena i nepovratnosti. Tu je i ideja nagoveštaja nekog zla. Zatim vrlo prisutan simbol su ljudska tela. Ili u nekom aktivnom pokretu ili već iskasapljena na nekoj kuku u mesari samog đavola. Telesna dekonstrukcija predstavlja duhovnu dekonstrukciju. Ako još dodamo i besne pse, koja simbolišu hadovska stvorenja slika je potpuna.

Veličković je slikar apokalipse, one u nama pre svega. Posle suočavanja sa njegovom umetnošću postajemo bolji. I to je deo katarze kroz koju prolazimo dok posmatramo svet njegovim očima. I upravo zato ima nade. Zato što još uvek postoje takvi slikari kakav je Veličković. Postoje ljudi koji će nas upozoriti da ne idemo predaleko i da obuzdamo sebe, i koji će nam podariti vizije ako postupimo drugačije.

 

EnfanTTerrible

 



Pratite nas na društvenim mrežama:
error0

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Facebook
Twitter