Serija “Černobilj”
Možda i najbolja serija ove godine. Producenti HBO-a su nadmašili sebe još jednom. Taman kad smo odgledali, ne baš najbolje, finale serije Igra prestola, oni su izbacili nešto fantastično. Černobilj je došao, rekla bih, u pravom trenutku i potpuno neočekivano.
Zašto je Černobilj najbolja serija ove godine?
Pre svega glumačka ekipa je predobra. Drugo sama priča o najvećoj nuklearnoj katastrofi ikada na našoj planeti je spektakularna i tragična na svoj način. Novije generacije u koju i sama spadam (mislim na decu devedesetih) nisu ni svesne kakve je posledice ta katastrofa ostavila po našu planetu. Nismo svesni koliko se ljudi žrtvovalo da bismo mi bili danas ovde gde jesmo. Poslednje, a možda i najvažnije, ova serija nam je pokazala da nestručnost i loše odluke mogu dovesti do ozbiljnih katastrofa. Koliko jedan mali čovek u velikom sistemu radi svog ličnog napredovanja može da naškodi. Pa samim tim da bude gori od glavešina koji vode taj isti svet.
Nije bilo lako ispričati priču o Černobilju a ostati objektivan. U ovom posebnom trenutku kada su odnosi možda i najzategnutiji od Hladnog rata i kada je priča o klimatskim promenama i ekološkim katastrofama u fokusu sve većeg broja ljudi. Međutim, ova serija je pokazala da se i u tim škakljivim stvarima može ostati objektivan i dosledan pričanju jedne velike priče. Možda i najveće iznenađenje jeste objektivnost sa kojom je ispričana priča o Černobilju. Ovo ostvarenje je zasluženo najbolje ocenjena serija na IMDb-u.
Radnja serije se dešava najvećim delom u gradu Pripjat, u čijoj se blizini se nalazi nuklearna elektrana Černobilj. Ljudi koji su živeli u ovom gradu nisu ni bili svesni katastrofe koja se desila. Većina radnika u elektrani je negirala katastrofu, kao i samo rukovodstvo komunističke partije zaduženo za tu oblast. Možda i najupečatljivija scena prve epizode jeste trenutak kada se ljudi skupljaju da posmatraju požar u elektrani. Iz čistog neznanja i ljudske gluposti izlažu se radijaciji i oduševljavaju se pepelom koji kao sneg pada po njima. Igra smrti po pepeljastom prekrivaču. Rukovodstvo negira strahotu eksplozije pozivajući se na snagu Sovjetskog saveza. Oni smatraju da se to u njihovoj Majci Rusiji ne može desiti tako nešto. Time žrtvuju veliki broj ljudi, što žitelja grada, što vatrogasaca koji su gasili požar. Kao što to tako biva u sistemima kakav je bio socijalizam u Sovjetskom savezu pojedinci su ti koji će delovati ispravno. Tako se i pojavljuje naučnik Legasov, jedina osoba koja je u prvom trenutku upozorila na razmere katastrofe. Mali broj ljudi ga prati u njegovom naumu da se spreči još veća katastrofa. Veliki sekretar komunističke partije postaje svestan katastrofe tek kada bude uveren od strane svog kadra. Do tada već ceo grad Pripjat je bio osuđen na smrt. Nakon toga se svesno žrtvovalo još ko zna koliko ljudi da bi se sprečila kataklizma.
Najveći problem jeste negiranje. Svesno negiranje nečega što dovodi u opasnost ljude ne samo u u Pripjatu, već mnogo šire. Zarad čega? Zarad poretka i moći. Čak i kada su postali svesni svega, čelni ljudi su sve uradili da istina ostane zakopana. Sistem je funkcionisao tako da ljudi jednostavno nisu važni. Važna je moć, važno je da se ne pokaže slabost ni na jednom polju. Pa makar to značilo smrt generacija i generacija ljudi. Meni to sa ove tačke gledišta izaziva gađenje i nevericu. Očigledno da na taj način ovaj svet funkcioniše.
Serija o Černobilju ima sve što jedna serija treba da ima. Kroz priče o pojedincima ispričana je priča o bezumlju jednog sistema. O malim ljudima koji bi radi ličnog napretka uradili sve, gazili po leševima, bez ikakve empatije i odgovornosti. O velikim ljudima koji su dali svoje živote da bi spasili svet. O neznanju i nestručnosti koja je koštala života mnoge generacije. Tužno, ali napokon ispričano na pravi način. Bez cenzure i skrivanja. Nažalost Rusi očigledno nisu dovoljno sazreli kao društvo da bi oni ispričali ovu priču. Na njima je bilo, imali su sve vreme ovoga sveta. Ali, kao i uvek, neko drugi je to uradio umesto njih. Zasluženo ova serija dobija epitet najbolje serije ikada. A ruskom društvu je samo ostalo da se zapita, ako nisu već do sada. Gde smo to pogrešili?
Žilijen
