SGS – Sijetl, Grandž, Samoubistvo

Šta je to sudbinu grandž muzike tako snažno vezalo za grad Sijetl? Zašto je ovaj spoj iznedrio, a istovremeno i ugasio, toliko mladih i talentovanih ljudi? Nije sasvim jasno kako je jedan muzički pravac, nastao tako isključivo u jednom gradu koji je ime dobio po poglavici Sijetlu, zarazio čitavu jednu generaciju širom planete svojim snažnim i sirovim muzičkim izrazom. Možda objašnjenje delimice leži u činjenici da je ovo rodni grad jednog Džimi Hendriksa, a da je iz takvog nasleđa moralo nešto divlje da iznikne.

Grandž, izraz korišćen na albumu rokabili zvezde Džonija Burneta, vaskrsao je u prvoj polovini ’80-ih godina označavajući grubu i prljavu nežnost jedinstvenog izražaja kroz distorziju i opsedajuću buku. Izranjali su iz lokalnih garaža bendovi jedni za drugima, osvajajući prvo ostatak Amerike, Kanadu, a zatim i Australiju, Evropu… Mark Armu, pevaču benda Green river, pripisuje se popularizacija ovog termina. On ga je iskoristio da opiše muzičku scenu Sijetla, kao Pure grunge! Pure noise! Pure shit! Mnogo je bendova steklo svetsku slavu na talasima grandža. Dovoljno je samo pomenuti neka imena poput Pearl Jam, Nirvana, Soundgarden, Alice in chains, Temple of the dogs…

Sirovost panka, snaga hevi metala, ogoljena emotivnost i krik besa jedne generacije sa divljačkom energijom sintezirani su u bendovima ‘80-ih i ‘90-ih koji su popularizovali ovaj pravac. Svako kome je blizak rokenrol u jednom trenutku se zaljubio u metalne otrcane žice i glas ranjenih zveri, melodičnost i sklad konfuzne anarhičnosti grandža. Muzika patnje, zaljubljenih parova sa pesimističnim pogledom na zatalasani životni horizont uobličen u sjajan umetnički izraz, potpuno pristupačan za one koji žele da čuju, da osete. Verovatno je baš ta doza pesimizma, empatije i neistražene boli skupila karakternu skupinu ljudi dajući slušaocima odraz pripadnosti, razumevanja da nisu usamljeni u njihovim unutrašnjim previranjima i težnji da ovaj svet vide nekim malo veselijim bojama. Generalno, može se osetiti zaista jaka povezanost u grandž kultu između izvođača i muzičkog konzumatora. Sve ove karakteristike nosili su muzičari koji su ovaj stil patentirali i prosuli svojim vernim slušaocima i saborcima. Traženje alibija za ostati živ čini se kao konačna linija između stanja života i smrti, kao zamka koju tragično preminuli predvodnici grandž kulture nisu mogli ili želeli da izbegnu. Zaista frapantno izgleda lista preminulih frontmena.

Endrju Vud je prva žrtva ove smrtonosne kombinacije, jer je 1990. sa samo 24 godine preminuo overivši od heroina. Bio je pevač grupe čije ime zaista ne bih prevodio – Malfunkshun, a zatim benda Mother love bone. Zbog problema sa opijatima raznih vrsta, nikada nije sebi dao šansu da iskaže sav svoj talenat i ostavi muzici mnogo više svog legata.

Kurt Kobejn, jedan od punopravnih članova tragičnog kluba 27 i svakako legenda grandža. Njegov bend Nirvana, u pravom smislu te reči, najzaslužniji je pored Pearl Jama za komercijalni uspeh i popularnost grandža kao žanra u muzičkoj industriji. Tinejdžeri širom sveta odlepili su na harizmu, tekstove, gitaru, ritam, glas, na sve ono što je Nirvana imala da pruži. Bio je u potpuno destruktivnoj ljubavnoj vezi sa Kurtni Lov, inače pevačicom grupe Hole, sa kojom je imao ćerku, princezu grandža. Sačmarom je razneo sebi glavu, a za sobom je ostavio oproštajnu poruku. Između ostalog, u njoj je pisalo šta je pored heroinske zavisnosti i hronične depresije najviše nagnalo Kobejna na ovakav samoubilački akt – I don’t have the passion anymore, and so remember, it’s better to burn out than to fade away.

Pevač grupe Alice in chains, Lejn Stejli umro je istog datuma kad i Kurt Kobejn, ali 2002. godine, imao je 34 godine. Skot Vajland bio je vokal u bendovima Stone temple pilots i Velvet revolver, ali nadasve pojava za sebe. Čovek je umro u autobusu, 2015. godine, na turneji sa bendom Scott Weiland and the Wildabouts, koji je sam okupio. Overio je zbog mešavine pilula za umirenje, alkohola, kokaina i ko zna čega još.  Posedovao je vrlo razarajući krik iz pakla, prepoznatjiv glas za velika dela.

Poslednji od ove pevačke ekipe, još jedan sjajan vokal i dete sa ulica “prokletog” Sijetla je Kris Kornel. Nadživeo je priličan broj svojih kolega, imao sjajnu karijeru, činilo se i zdravu porodicu koja ga ispunjava i vuče ga lepoti življenja, ali unutrašnji kolaps nastupio je nakon godina borbe sa depresijom, paničnim napadima i agorafobijom. Obesio se 18. maja 2017. godine, u hotelskoj sobi nakon koncerta u Detroitu. Bio je pevač mnogih bendova, ali najprepoznatljiviji kao frontmen dve sjajne grupe – Soundgarden i Audioslave. Sarađivao je sa mnogim grupama i autorima, a u bendu je uglavnom bio zadužen i za pisanje tekstova. Radio je i stvarao kroz mnogo muzičkih projekata. Godinama su njegovi prijatelji odlazili, uglavnom zbog svesnog ili nesvesnog samoubistva, a on se od tih gubitaka nikada nije u potpunosti oporavio. Koliko je bio vezan i koliki nivo empatije je pokazivao pokazuje i to da je osnovao bend Temple of the dog u znak sećanja na pomenutog Endrjua Vuda, čiji odlazak je najavio tragičan nastavak priče o grandžu.

Nakon svih ovih tragičnih priča i sudbina, moram nekoliko redova posvetiti Ediju Vederu, čuvenom autoru i pevaču grupe Pearl Jam. Uz Kurta Kobejna jedan od simbola ovog žanra, jedan od najboljih pevača, neverovatnih glasovnih mogućnosti. Nakon godina rada u ovoj čuvenoj grupi, posvećuje se više solo karijeri, ali i stvaranju filmske muzike. Ne mogu da ne spomenem njegov sjajno urađen soundtrack za film Into the wild, reditelja Šona Pena. Čitav taj album, ali i celokupni kreativni izraz koji forsira u svojoj solo karijeri meni je neverovatan. Čini se da je stvaranjem ovakve muzike pronašao sledeći nivo grandža, motivacije, strasti, motiva da živi i stvara. Sve ono što nisu videli njegovi pokojni prijatelji.

Njegov glas u sebi čuva pelcer Džima Morisona, njegovu unapređenu verziju, a kada ga slušate čini vam se da on dopire sa vrha planine, iz srca Aljaske, iz čeljusti vuka koji besno, energično i bolno zavija. Imamo sreće da Edi i dalje radi punom parom, iako osakaćen zbog gubitka velikog broja prijatelja i saradnika. Poručuje I’m still alive!

Novi postgrandž fazoni nisu me nikada impresionirali, Foo fighters i ostalo smeće. Mislim da grandž predstavlja jednu epohu, jednu subkulturu čije je vrhunac davno prošao. Jednu priču koja nema srećan kraj. Ostalo je na mladima da pokupe najbolje što grandž ima da pruži, ali i da ne kopiraju, već pronalaze sopstveni kreativni izraz kojim će opisivati svoje emocije i svet oko sebe. Kažu da su najbolje i najgenijalnije stvari vrlo jednostavne, a grandž se svojom ogoljenošću i sirovošću potpuno uklapa u značenje te fraze.

 

 

ATaK

You may also like...

2 Responses

  1. Dave Abruzzess says:

    Pomalo je neumesno nazivati Fufajterse smećem, jer iako oni nisu grandž bend u pravom smislu te reči, predstavljaju njegovu posledicu sa sve Dejvom Grolom na čelu.
    A i autoru teksta toplo preporučujem ovaj album. https://mattcameron.bandcamp.com/album/cavedweller

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *