Džabaletanov dnevnik sa 46. FEST-a

Na 46. Međunarodnom filmskom festivalu koji se održao od 23. februara do 4. marta imali smo priliku da pogledamo sjajna filmska ostvarenja. Ekipa Džabaletana je izdvojila nekoliko filmova koji su na neki način obeležili prethodnu godinu i od kojih se dosta očekivalo. Predstavljamo vam drugi Džabaletanov dnevnik FEST-a. 

Dovlatov


Ruski fim reditelja Aleksija Germana, u kome glavnu ulogu igra srpski glumac Milan Marić, prati život čuvenog ruskog pisca Dovlatova. U pitanju je period njegovog života koji je proveo u Rusiji, dakle pre nego što je emigrirao u Ameriku. Kroz prikaz njegovog života prikazan je i nezavidan položaj ruskih pisaca i umetnika u Sovjetskom Savezu tog doba. Možemo reći da je to čak i osnovna tema ovog filma. Dovlatov, Brodski i drugi umetnici su pod strogom ideološkom kontrolom od strane vlasti. Nemaju prostora za slobodno izražavanje i stvaranje. U takvom ograničavajućem ambijentu umetnici se okreću jedni drugima i stvaraju privatni kružouk u kome žive i razmenjuju ideje. Izvan tog kruga je nesloboda i represija, a unutar nada i alkohol. Svi se nadaju da će uspeti, da će biti prihvaćeni u svojoj zemlji. Svesno da je to vrlo teško, jedino što im preostaje je bekstvo u inostranstvo. Umetnost je njihova patria i njoj ostaju verni do kraja.

Dovlatova izuzetno igra naš glumac Milan Marić. Sjajno je iskazao u svom liku ambiciju i nesnađenost ruskog pisca. Pasivna priroda željna priznanja, konstituiše jednu kontradiktornu prirodu, koju glumac mora više da izrazi stavom i ekspresijom lica nego verbalno. Možemo reći da je …. uspeo da dostigne tako složen glumački zadatak i izazov.

Film je režiran tako da zaista prenosi u potpunosti realnost jednog istorijskog perioda. Bez ikakvih specijalnih efekata, doživljaj se zasniva na dijalogu i međuljudskim odnosima. Povremeni krupni kadrovi u kojima se  prikazuju glumci dodatno dočarava karakter likova.

Možemo zaključiti da je u pitanju veoma dobar film.

Hitlerov Holivud


Dokumentarac o nemačkoj kinematografiji za vreme nacizma. Režirao ga je Rüdiger Sucshland. U tom periodu snimljeno preko hiljadu filmova. U ovom dokumentarcu pratimo i glavne filmske zvezde tog perioda. Upoznajemo se na samo sa glumcima već i sa rediteljima.

Cela kinematografija nemačke tog doba bila je pod punom kontrolom državnog vha. Konkertno, velemajstora propagande čuvenog Gebelsa. On je imao apsolutno vlast, kroz njegove ruka morao je da prođe svaki scenario, čak je imao poslednju reč i kada je  u pitanju izbor glumaca na kastingu.

Svrha filma bila instrumentalistička. Film je služio da se idelologija državnog aparata dodatno proširi i utemelji u narodu. Film je bio jedan od oruđa za manipulaciju masama. Film je bio jedan od najačih oružija nacističke propagande.

Nacistička kinematografija sa trudila da u raskoši parira Holivudu. U nekim segmentima su i uspeli u tome. Možemo, takođe, zapaziti da su se teme menjale u zavisnosti od perioda. Na početku nacizma, u njegovom usponu, dominiraju teme kako postati dobar arijevac. Kad je Nemačka polako počela da gubi rat, teme koje dominiraju ističu etiku žrtvovanja za državu kao najvišu vrednost. Naravno, antisemitski elementi su konstantno prisutni.

Veoma zanimljiv dokumentarac.

Oblik vode


Ovaj film predstavlja najveće razočarenje FEST-a. Ovaj tekst pišem u trenutku kada je baš ovaj film ovenčan Oskarom. Zbog samog broja nominacija i imena ražisera koji stoji iza ovog filma očekivali smo još jedno ostvarenje slično “Panovom lavirintu”. Međutim, dobili smo jednu neubedljivu i pre svega stereotipnu sapunicu. Umesto potresne i sugestivne bajke za odrasle dobili smo politički korektan projekat sa sjajnim specijalnim efektima.

Tehnički efekti su i jedino što je u ovom filmu ubedljivo. Galimatijas socijalno ugroženih, rasno opterećenih tema u kojima se naravno pojavljuju i Rusi. Oličenje bahatosti i ograničenosti činovnika naspram neprikosnovenosti morala čistačica, ljudi drugačije boje kože i dobrog Rusa jasno stavlja publiku na stranu tog čudnog stvorenja iz vode koje nikom nije ništa skrivilo, osim što je različito. Naravno, i na stranu gluvoneme spasiteljke i njene prijateljice čistačice, sve sa ruskim špijunom.

Crno bela postavka, karakteri profilisani kao iz jeftinog stripa i nadostatak ideja glavne osobine obog filma. Usput nam se provlači osećaj da smo sve ovo već negde videli. Neubedljiva priča sa izlizanim hepiendom. Pored Tri bilborda ispred Ebinga u Misuriju, Skrivene ljubavi ili Fantomske niti, ovaj film nije nikako mogao da dobije Oskara za najbolji film. Mada je bilo i drugih filmova koji su bolji od najnovijeg filma Giljerma del Tora.

Skrivena ljubav


Ovde je u pitanju pravi evropski film. U tradiciji najbolje evropske kinematografije. Veličanstvena fografija i kamera. Slike koje bude čulnost i intelekt. Režiser ovog prelepog filma je Luka Gadagnin. Posebno se ističe mladi glumac Timoti Šalame, koji glumi Elia.

Radnja je smeštena u Severnu Italiju, gde porodica jevrejskih intelektualaca uživa u uzvišenim hedonizmu i razgovorima o temama umetnosti i nauke. Idlia prirode i lagodnog života. Njih posećuje bivši student glavnog domaćina kuće, koji je inače peofesor arheologije. Tu se rađa homoseksualna ljubav između gosta i domaćinovog sina.

Elio, domaćinov sin provodi dane čitajući knjige i komponujući muziku. Između njega i gosta koji se zove Oliver rađa se ljubav i odnoa pun duha i radoznalosti. Bogatstvo njohovog duha i intelektualne radoznalosti čini njihov odnos još zabimljivijim. Dijalozi u ovom filmu su ispunjeni Hajdegerom, Heraklitom, Listom, Bahom… referncama na umetnost i književnost. Sve u ovom filmu govore po nekoliko jezika. Možemo cuti italijanski, fransuski, engleski i nemački. Cela porodica i njihovi gosti grade jednu atmosferu duha koja opčinjava.

Ljubav između Elia i Olivera na kraju se završava u neminovnom rastanku. Ali kao i svaka prava ljubav posle nje čovek postaje bogatiji uprkos bolu koji oseća. Njih dvojca su izgradili sopstveni univerzum i odvažili se da budu ono što jesu i time ispinuli cilj kojim svaki čovek treba da teži. Da se usudi da bude ono što jeste i da nađe ljubav u drugom koja ga čini još bogatijim, i uz koju se razvija. Nažalost, takve ljubavi su retke, ljudi uglavnom nazivaju ljubavlju ono što je u stvari stagnacija ili čak degradacija jer nemaju hrabrosti da prvo budu ono što jesu. Da se suoče sa sobom, i da uprkos sigurnosti rizikuju zarad sopstvene duše. Plaše se bola. Neispunjeni, osakaćeni oni samo obitavaju. To je i poruka ovog filma, usudi se da doživiš, oslobodi sebe, budi ono što jesi. Nađi sebi zaista srodnu dušu koja te čini boljim i usudi se. Ako imaš hrabrosti.

Fantomska nit


Film sa kojim se genijalni Daniel Day-Lewis oprostio od glumačke karijere. “Fantomska nit” je film o modnom kreatoru tj. krojaču haljina za aristokratiju. Reč je o čoveku koji je do fanatizma predat svom poslu i priznaje samo perfekcionizam kao rezultat. Svi ljudi sa kojima deli životni prostor su u službi njegove uspešne karijere. Njegova sestra je njegov partner i čuvar.

Glavni tok radnje počinje od momenta kada glavni lik upozna jednu konobaricu i poželi da mu ona bude novi model. Poziva je da živi kod njega kako bi predano stvarali nove modele haljina. Ispostaviće se da je ona jednako luda kao on, samo na svoj način. Uz njegov izraženi i neprevaziđen Edipov kompleks rađa se specifičan odnos između njih dvoje.

Film je estetski savršen, treba ga odgledati ili u bioskopu (koliko sam razumeo ni jedan bioskop ga nije otkupio pa je već to teži poduhvat) ili makar na nekom velikom televizoru. Dendijevska atmosfera posleratne Engleske stvara pravi užitak za sve ljubitelje larpurlartizma. Za svaku preporuku!

Tri bilborda ispred Ebinga u Misuriju


Reditelj Martin McDonagh još jednom je pokazao svoje umeće da napravi sjajnu tragikomičnu dramu, baveći se osetljivim temama kao što su smrt, bes, sramota, osveta i oproštaj. Film vas konstantno prisiljava da ispitujete svoje reakcije na njega – kako u smislu čemu se smejete i zbog čega, tako i na način na koji njegovi likovi prkose svim vašim očekivanjima.

Mildred Hayes (Frances McDormand) je tužna majka, koja nakon nekoliko meseci bezuspešne istrage o brutalnom ubistvu svoje ćerke, rešava da stvar uzme u svoje ruke. Kako je lokalna policija dozvolila da se taj slučaj zaboravi, Mildred pravi hrabar potez i u blizini svoje kuće zakupljuje tri bilborda.  Javno je posramila gradskog šerifa Willoughbya (Woody Harrelson) postavljajući tri svetlosna podsetnika sa kontroverznom porukom da pravda nije dostignuta.

Međutim, ovaj njen potez izazvao je burne reakcije kako policije tako i čitave zajednice. Njena bitka sa zakonom se pogoršava žestokom pobunom policajca Dixona (Sam Rockwell), i tako počinje nasilan, začaran krug besa i osvete. 

Mildred možda ima karakteristike plaćenog ubice, deluje hladnokrvno i cinično ali ona nije jedina. Ona je majka koja je izgubila svoje dete na najbrutalniji način i ima samo jedan cilj od kojeg neće odustati. Ona želi pravdu i/ili osvetu – ako su za nju to uopšte različite stvari –  i spremna je na sve u toj borbi, za razliku od ostalih likova koji su podložni promena u odnosu na okolnosti.

U prethodnim Martinovim filmovima glavni protagonisti su bili isključivo muškarci, ovoga puta reditelj je to mesto prepustio ženi. Možemo reći da je to bio pun pogodak, o čemu svedoči i Oskar za najbolju žensku ulogu koji je glumica Frances McDormand dobila. Moramo da pohvalimo i Sama Rockwella koji se odlično snašao u ulozi isfrustiranog policajca, maminog sina, homofoba i rasiste. Sam je, takođe, nagrađen Oskarom u konkurenciji za najbolju mušku sporednu ulogu. Svakako preporučujemo da pogledate ovaj film jer je jedan od najboljih ostavrenja iz prethodne godine. 

You may also like...

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *