Vladimir Nabokov: Lolita

Često sam primećivao da smo skloni da svojim prijateljima podarimo onu stabilnost tipa koju književni likovi stiču u čitaočevom duhu. Koliko god puta ponovo otvorili Kralja Lira nikad nećemo zateći čestitog kralja kako lupa krčagom o sto, u pomamnom terevenčenju, zaboravivši sve jade, prilikom veselog ponovnog susreta sa sve tri kćeri i njihovim psetancima. Nikad se Ema neće oporaviti, oživljena simpatičkim solima iz pravovremene suze Floberovog oca. Kakav god razvoj ovaj ili onaj popularni lik mogao proći između korica knjige, njegova sudbina je utvrđena u našem duhu, i mi, na sličan način, očekujemo da naši prijatelji slede ovaj ili onaj logički i konvencionalni obrazac koji smo im nepromenljivo dodelili. Tako H nikada neće komponovati besmrtnu muziku koja bi se sukobljavala s drugorazrednim simfonijama na koje nas je navikao. Y neće nikad počiniti ubistvo. Z nas ne može izneveriti ni pod kakvim okolnostima. Mi smo to sve sredili u svom umu i što ređe viđamo određenu osobu utoliko je veće zadovoljstvo proveriti kako se poslušno saobražava našoj predstavi o njoj svaki put kad za nju čujemo. Ma kakvo skretanje u sudbinama koje smo odredili izgledalo bi nam ne samo nenormalno već i nemoralno. Mi bismo radije da uopšte nismo poznavali svog suseda, bivšeg prodavca viršli, ukoliko se ispostavi da je upravo proizveo najveću pesničku knjigu koju je njegovo doba videlo.

 

Vladimir Nabokov, Lolita

You may also like...

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *