Predstava “Ivanov”

Predstava Ivanov, drama Antona Pavloviča Čehova, igra se u Narodnom pozorištu u Beogradu. Na scenu je postavila Tatjana Mandić Rigonat. Veoma uspešna i ineresantna postavka ove drame. Publika se nalazi na sceni i kao da učestvuje u samoj drami koja se odvija ispred nje. Scena je postavljena veoma interesantno i potpuno u skladu sa samom pričom, tako da i scena doprinosi kvalitetu predstave, to jest uspešnosti ovog izvođenja. Kostimi su sjajni i zajedno sa scenom čine svet ruske seoske aristokratije. Moramo istaći i muziku koju izvodi trio – Nikola Dragović, Ivan Mirković i Nemanja Bubalo. Muzika je atmosferična i zaista se sjajno uklopila u priču. Inače, smatram da je ova drama Čehova jedno od dela koje je najteže postaviti na scenu, pre svega zbog suptilnosti samog teksta i karaktera likova u njemu. Zato je nužno imati na raspolaganju i sjajne glumce da iznesu navedeno. Što smo dobili u ovom slučaju.

Dakle, kada je gluma u pitanju, Nikola Ristanovski je ponovo potvrdio svoju suverenu poziciju trenutno najboljeg glumca na ovim prostorima. Posle maestralnog Derviša (o kome ćemo uskoro pisati) ponovo blista u više nego zahtevnoj ulozi Ivanova. Njegova sposobnost transformacije je veličanstvena. U pitanju je glumac koji kao da je ispao iz antičkih drama, kako po fizionomiji tako i po talentu. Igrati Ivanova znači upustiti se u jedan od najzahtevnijih izazova za svakog glumca. Treba obitavati u melanholiji, a ne biti previše patetičan; treba isijavati nesigurnošcu, a ne verbalizovati svoje stanje. Treba stvoriti energiju oko sebe, jednog izgubljenog čoveka, a to sve učiniti vidljivim samo iz poze. Treba padati u paroksizam i biti anemičan, simultano. Svu tu kompleksnost karaktera treba postići i biti sugestivan u svemu tome. Možemo reći da je Ristanovski još jednom bio na visini zadatka.  

Međutim, ovo je jedna od retkih predstava gde su i ostali glumci na visini zadatka. Sjajna je takođe i Nada Šargin, koja igra ženu Ivanova kao i Hana Selimović, koja igra Sašu. Obe su sjajno iznele svoje uloge. Prva, bolesne i izubljene žene, a druga je zaista skoro potresno pokazala neke od karakteristika odnosa žena prema muškarcima, o kojima Čehov uspešno piše u drami. Udovicu i veleposednicu Babakinu igra Vanja Milačić, veličanstvena u svojoj prirodnoj izveštačenosti i Danijela Ugrenović koja igra Sašinu majku, kao oličenje bezdušne proračunatosti. Predrag Ejdus igra grofa Šabeljskog, i postiže vrhunsko oličenje cinizma ruskog aristokrate. Lebedeva igra Branko Vidaković, i možemo reći igra jednu od najboljih svojih uloga do sada. Njegova predanost alkoholu i njegova duboka dobrota sakrivena ispod papučarskog odnosa prema ženi je veoma duhovita i tužna. Kao i njegova potreba da razume Ivanova i njegov život, ali ne i sposobnost da to učini zbog svoje jednostavne prirode.

Što se tiče neke zamerke, nju sam našao jedino u tome što je izbačena jedna rečenica koju Ivanov izgovara pred sam čin samoubivstva. U toj rečenici Ivanov iskazuje da se u njemu ponovo probudila nekadašnja mladost i da je na neki način ponovo živ u tom trenutku. Egzistencijalisti bi rekli da je ponovo povratio, posle dužeg vremena izgubljenosti, svoju autentičnu egzistenciju. I to upravo u tom činu, koji okončava i njegove muke, i muke ljudi oko njega (mada je to pitanje). On je ponovo živ i mlad u tom trenutku i svojim izborom tj. činom on pokazuje i svoju moralnu legitimaciju. To je jedna jako važna rečenica u ovoj Čehovljevoj drami, jedna od najvažnijih. Ta rečenica dosta pokazuje kakav je zaista teret nosio Ivanov. Takva rečenica nije smela da se izbaci.

Kada se sve ukupno uzme u obzir, možemo reći da je u pitanju jedna od najboljih predstava na pozorišnoj sceni.

 

Šarl

You may also like...

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *