Vilijam Sarojan: U sunčev smiraj

 

Moram da se smejem kad se setim devojke Varancove, koja nije ličila ni na šta živo što sam ikada video, ni ptici, ni cvetu, ni polju, ni potoku, a sve je to bilo združeno u njenom čudesnom biću, i noću, dok sam šetao s njom kroz grad, pitao sam samog sebe da li su stvarnost ta zemlja, naš grad, ta devojka i ja, i pod svetlošću uličnih svetiljki da li to ona ide sa mnom kroz jedno razdoblje života, ili sam se ja, zato što je poznajem, nekako uzdigao sasvim sa zemlje, i izvan vremena, jer mi se čini da još nije bilo ljubavi tako bezvremene, tako suštastvene bez početka i kraja, i da je nikada neće biti.

Moram da se smejem sećajući se svega što sam zaboravio, jer sam zaboravio onu silnu potrebu koju sam osećao onih dana da saznam istinu o životu, veličanstveniju nego ikoja druga istina za koju sada znam, da saznam istinu koju sam nekad snivao da spozna, sa tom devojkom Mirom, i uvideo da je nikada neću spoznati, jer sam bio smrtnik, ne manje nego što je ona, i onda, u očajanju i beznadežnosti, kupio novo odelo i nov šešir za moje telo, koje mi je bilo sve što je od mene ostalo, a sve drugo bilo se smrvilo u smrti ove potrebe, i srce i um ispunio sam novim mislima o načinu života, ne toliko veličanstvenijim koliko verovatnijim mislima.

Moje uživanje razbesnelo je sada tu smrt u meni, i smeh moga tela spotiče se o gorki jad mog mrtvog srca, ja se kroz maglu prisećam te čudne čežnje koju sam nekad osećao i koja je ubrzo postala tragična, tiho se prisećam, u srcu gde se zbivaju sve velike tragedije svoje čudnovate želje da se vinem sa zemlje s tom malom Ruskinjom, jer je zemlja ružna i puna smrti, i činilo se da mi nismo ružni i da nikada ne možemo umreti. Kad sam saznao da je to nepostiživo, ili da možemo zaslužiti besmrtnost samo time što ćemo pristati da prihvatimo ljudsku smrt, postajao sam prkosan, smejao sam se toj glupoj čežnji, zaboravio sam na nju, ostajući da živim, obukavši novo odelo.

Više nego ma gde drugde, izvesnije nego na licu zemljinom, činilo mi se da smo živeli ona i ja kao jednim životom, ona i ja, kao jednim novim životom, u dubinama muzike, gde je tačnost i određenost, i to je bila muzika koju smo zajedno slušali na koncertima, muzika koju smo zajedno slušali jer smo bili zajedno, koja nikad nije napisana, niti ju je neki orkestar ikada svirao.

Zbog toga mi je nepojmljivo da je naša stvarnost bila samo stvarnost supstance, mesa i krvi i kostiju, naša smrtnost na zemlji, naša uobličena i oživotvorena supstanca u tom gradu , u to vreme, Mirino odeveno telo i moje sopstveno, a svako od tih telo beznadežno je čeznulo za jutrom na zemlji, za danom našeg početka, za danom dolaska vremena, da dokaže našu bezvremenost, i kad bih se sa njom šetao svako veče zanemeo bih i oboleo od te dečačke čežnje, i mi bi smo se satima šetali gradom, pokušavajući da dokučimo ono o čemu smo mogli misliti i nadati se da shvatimo smisao takve ljubavi, jer tako smo se mnogo voleli…

 

Vilijam Sarojan, U sunčev smiraj

You may also like...

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *