Ničeova kritika morala

U ovom tekstu izložićemo najrelevantnije elemente Ničeove kritike morala. Pored toga, bavićemo se i pitanjem da li Niče može da nam ponudi pozitivnu moralnu platformu, i ako može, kakav je to moral u pitanju, i koja bi bila njegova metaetička pozicija. Ispitaćemo, pokušavajući da prodremo dublje u pozadinu njegovih etičkih stavova, kakva se metafizička pozicija nalazi iza svega toga. Šta je u osnovi takve filozofske perspektive?

 

KRITIČKA MORALNA FILOZOFIJA

Njegova kritika usmerena je na moralne vrednosti koje su vladajuće i dominantne u našem društvu. Niče takav moral naziva moralom stada (Genealogija morala 181 str). Zašto takav moral smeta Ničeu i zašto ga on kritikuje?

Takav moral je moral slabih, zavidnih, takav moral je lišen nagona. Njegov osnov čini pojam resantiman. Često se prevodi ova reč kao zavist ili ozlojeđenost. Međutim suština te reči je da se sopstvena vrednost meri u odnosu na drugoga, na ono što je spoljašnje. Nismo mi ti koji u skladu sa našom voljom i nagonima dajemo sami sebi vrednost već nam za to služi neko drugi. I to je uvek negativna slika koju stvaramo o drugome da bi sebe uzdigli. To je moral slabih, koji da bi obuzdali snagu jakih stvaraju moralne koncepte čiji je cilj ograničavanje  životnog nagona koji je odlika jakih. Resantiman se prvi put spominje u Genealogijia morala: Ovo okretanje pogleda koji određuju vrednosti, ova potreba da se gleda napolje umesto natrag na sebe, pripada upravo resantimanu: da bi nastao, ropskom moralu je uvek potreban najpre jedan naspramni i spoljašnji svet; potrebni su mu spoljni nadražaji da bi uopšte delovao – njegova akcija je iz osnova reakcija.

Kada se priča o Ničeovoj kritici morala najčešće se pominje njegova kritika hrišćanstva. Jedan bitan deo njegove kritičke filozofije je usmeren svakako na etičke vrednosti hrišćanstva, međutim, osnov tog morala Niče nalazi u, kako on kaže u ustanku robova u moralu. Još su Judejci uspostavili takav moral da bi ga hrišćani preuzeli i još dodatno usavršili. (Genealogija morala 186 str.).Osnov takvog morala leži u resantimanu, u zavisti i volji slabih da sputaju jake. Genealogija takvog morala leži u ustanku robova ali problem za Ničea nije samo ova više istorijska konstatacija, problem je što je takav moral vladajući i dan danas. To je ono što čini konvencionalni moral danas, i što se uopšte danas naziva moralom. Niče ustaje protiv vladajućeg morala, koga optužuje za resantiman a samim tim i smatra ga odgovornim za obuzdavanje nagona života. Takav moral je duboko nazadan i dekadentan, on je uperen protiv vladajućih instinkata života. On je tvorac okrenutosti „nebu“  a ne životu samom. Za Ničea „nebo“ predstavlja odricanje od sadašnjeg, ovozemaljskog života i usmerenje svog puta i morala ka fiktivnom životu posle smrti. Zbog negacije produktivnih nagona i slavljena ovozemaljskog života ovaj moral je duboko dekadentan i nihilistički. On je podrivajući u odnosu na životni nagon jakih, koji slave ovaj i ovakav život ovde.

 

IMA LI NIČE POZITIVAN MORAL?

Niče zastupa određene vrednosti, odnosno vrline koje smatra da afirmišu život i snagu. Takve moralne vrednosti doprinose napretku čoveka na putu da postane viši tip čoveka tj. natčovek. Etičke vrline koje doprinose ovakvom razvoju, i koje čine vrline natčoveka su između ostalih: otvorenost, prevladavanje – prevrednovanje, okrutnost… Otvorenost je za Ničea sposobnost da se usvoje nove stvari koje jačaju ličnost, da se bude otvoren za viši tip morala. Sa tim je usko povezana  vrlina prevrednovanje. Ona karakteriše volju da se prevaziđe stari dekadentni moral sa svojim vrednostima koje su usmerene protiv životnih instinkata u životu, i da se istovremeno da nova vrednost činjenicama koja odgovara prirodnom stanju stvari. Šta znači da odgovara prirodnom stanju stvari objasnićemo u daljem tekstu. A sada da vidimo šta znači okrutnost. Okrutnost za Ničea znači pre svega okrutnost prema sebi, prema svojim slabostima. Prema onome u nama što je ispunjeno predrasudama vladajućeg morala. Odstraniti slabosti u nama, i jačati svoju volju, to je za Ničea okrutnost. Naravno, ovo su samo neke od vrlina koje smo nabrojali koje Niče afirmiše. Izabrali smo one po nama najvažnije. U tekstu profesora Draga Đurića Ničeov ontološki naturalizam i etički antirealizam (Theoria 2, str. 117 – 124, biblid 0351-2274 : (2011) nalazi se Lejterovo stanovište o Ničeovom natčoveku. Odnosno karakteristike natčoveka koje on smatra najvažnijim, a to su usamljenost, uverenost u “jedinstvenost projekta“ , zdravlje, samopoštovanje i afirmacija života.

Po svemu ovome možemo konstatovati da smo Ničeovu moralnu teoriju skloni da svrstamo u areteističku etiku. Etika vrline odgovara, odnosno pokušava da odgovori na pitanje koje vrline treba da vrednuje čovek da bi ga smatrali moralnim subjektom. Naravno, u Ničeovom smislu takav subjekt koji bi stremio vrlinama koje Niče afirmiše, bio bi amoralan sa stanovišta prihvaćenog morala.

 

NIČE KAO ETIČKI ANTIREALISTA

 

Niče smatra da  je status etičkih entiteta takav da oni nemaju realnu egzistenciju. Moral je konvencionalne prirode i njega određuju oni faktori koji su u poziciji moći u tom trenutku. Oni koji vladaju, oni daju vrednosti činjenicama i propisuju čitav prihvaćeni moral u društvu. Moral proističe iz pozicije moći kao i sam jezik za Ničea. Pravo onih koji su u poziciji moći, da daju imena seže tako daleko da se sam izvor jezika može smatrati izrazom moći onih što vladaju. (Genealogija morala 181 str.) I nikakvi moralni entiteti ne postoje kao realiteti, po sebi. Već ga konvencionalno uspostavljaju oni u poziciji moći. Po Ničeu preko dve hiljade godina vlada moral robova jer su ga uspostavili upravo takvi ljudi. Velika većina, koju čini slabi, vladaju moralom i propisuju kazne i sankcije u skladu sa njihovim moralnim vrednostima.

Možemo se ovde zapitati da li je Niče moralni relativista? Ničea možemo smatrati moralnim relativistom samo uslovno. Niče je takav samo na deskriptivnom nivou. Kada opisuje genealogiju i postojanje samog morala. Tu možemo videti da je moral više instrumentalnog karaktera, i da služi u svrhu onih koji vladaju. Međutim, Niče nije moralni relativista u punom značenju te teorije, jer on afirmiše ipak određene vrline naspram drugih. Za njega nije samo stvar konstatacije postojanje morala gospodara i morala robova, i njihovo istorijsko i socijalno utemeljenje. Ne, naprotiv, on će se veoma jasno i kritički postaviti prema moralu robova i isto tako afirmisati moral gospodara i vrline natčoveka. Prema tome možemo zaključiti da je Niče ako sagledavamo cilj njegove filozofije, moralni pozitivista. Ali to ne znači da on odstupa od etičkog antirealizma. Naprotiv, to je kod njega kompatibilno. On vrednuje moralne vrline koje afirmišu volju za moć, koje afirmišu život i njegovo bujanje i snagu, ali ne smatra da te vrednosti postoje kao neki realni entiteti. Ne, takve moralne vrednosti koje on zastupa duboko su ukorenjene u samoj prirodi. U fakte same prirode. Zbog toga za njega nauka ima veliki značaj za razumevanje morala ali i sveta, i čoveka njemu.

 

NIČE KAO ONTOLOŠKI NATURALISTA

U prethodnom delu uvideli smo i osnovu same Ničeove filozofije, to jest njegovu metafizičku poziciju. U osnovi njegove filozofije je ontološki naturalizam. Takva pozicija se zasniva na shvatanju da se celokupna stvarnost zasniva na saznanju prirodnih činjenica. Osnovni metod saznanja tj. dolaženja da istine je naučni metod. Što više otkrivamo stvari na naučnom polju više smo bliži stvarnom poretku stvari.

Takva pozicija uslovljava i kritiku morala. Morala koji ne uzima u obzir fakte prirode već teži  zarad određenih interesa moći da nametne zabludu kada je istinski moral u pitanju. Protivprirodni moral, to jest, gotovo svaki moral, koji su do danas podučavali, poštovali i propovedali, okreće se suprotno upravo protiv instinkata života… (Niče, Sumrak idola str 32)

Kao što smo naveli, metafizička pozicija ontološkog naturalizma prožima čitavu njegovu filozofiji. Uzroci našeg odnosa prema sveta vrlo često su fiziološke prirode. Iza naše percepcije sveta, ne krije se nikakva metafizika ili teologije već neka naturalistička činjenica, najčešće fiziološki uslovljena. Ričardson ističe da kasniji Niče posebno naglašava svoj okret od filologije ka fiziologiji, medicini i prirodnoj nauci. Poznavanje nauke nam omogućuje da sagledamo pravu prirodu uzroka. Jadno čovečanstvo! Kap krvi previše ili premalo u mozgu može život da nam učini neizrecivo bednim i teškim, pa da više patimo od te kapi nego što je Prometej patio od svog orla. Ali najgore je kada se čak ni ne zna da je ta kap uzrok, kada se misli da je to “Đavo“ ili “greh“. (Niče, Zora misli o moralnim predrasudama str 58 Beograd 2011, Dereta.) Ako bi pratili Ničeovo shvatanje, a i njegovu sposobnost za humor i ironiju, mogli bi smo da kažemo da je Neron spalio Rim zbog lošeg varenja. Naravno, ova dosetka koja je hiperbolična ukazuje na osnov Ničeovog shvatanja a ne na realnu konstataciju, koja bi kao takva bila besmislena.

Ovakvo stanovište Niče će obraditi i u Sumraku idola gde će se u odeljku koji nosi naziv Četiri velike zablude ovakvo stanje stvari nazvati zabludom imaginarnih uzroka. Gde će tvrditi da se cela oblast morala i religije zasniva na imaginarnim uzrocima. Moral i religija potpuno spadaju u psihologiju zablude. (Niče, Sumrak idola ili kako se filozofira čekićem, Novi Sad, Svetovi 1999.)  

Celokupna realnost zavisna je od onoga što nam nauka može dati, to podrazumeva između ostalog i saznanje prirodnih činjenica. To je temelj da se izađe iz zabluda koji nameću moral i teologija. To je  jedini put za Ničea da se dođe do istinskih uvida u pravu prirodu sveta.

 

EnfanTTerrible

 

 

You may also like...

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *