Danilo Kiš – Rani jadi

Roman Rani jadi predstavlja jedan deo trilogije Porodični ciklus. Trilogija generacijski prati sudbinu jevrejske porodice Sam. Događaji koji su obeleželi, pre svega, detinjstvo Danila Kiša u romanu Rani jadi predstavljeni su kroz dvanaest kratkih priča. Ove priče su fragmenti sećanja pisca iz detinjstva i mladalačkog doba. 

Danilo Kis, Rani jadi

Kiš se u ovom romanu vraća u svoje detinjstvo. On je odrastao čovek, „bivši“ dečak koji pokušava da pronađe izvore svog detinjstva. Glavni junak svih priča je Andreas Sam. Deo priča Kiš pripoveda iz prvog lica, a deo iz trećeg lica. Međutim, da se radi o jednom te istom pripovedaču govori nam iskaz iz priče Verenica:

Da ostanemo pri trećem licu. Posle toliko godina Andreas Sam možda i nisam ja…

Iz ovoga se vidi da Kiš svog junaka koristi kao svoje drugo lice. On se sa velike vremenske distance vraća mislima u svoje detinjstvo. Seća se neprijatnih situacija, boja, mirisa, ulice u kojoj je živeo. Bez svih tih stvari svet detinjstva, a i samo sećanje bi bilo izgubljeno i nestvrano.

Svaka priča je deo celokupne slike koja je ostala u piscu i nakon svih godina koje su prošle. Živo vraćanje u prošlost, u omiljenu ulicu kestenova, pokazuje nam da pisac sve što pamti proživljava opet kroz glavnog junaka. On pokušava da u sećanju ostaje što je duže moguće, da skuplja fragmente koji su još žive slike, i da nekako sve to oblikuje u jednu celinu. Na taj način spasiće od zaborava doživljaje koji su ga obeležili na mnogo načina. Vreme je neumoljivo, ono jede sve pred sobom. Ono što živi jeste ono čega možemo da se setimo, događaji koje možemo da oživimo. Ostalo ide u zaborav. Kiš nas na neki način upozorava da će se to destiti svakom od nas.

Ceo roman obavijen je melanholijom bolom i mišlju o nestajanju. Andreas (sam pisac) pokušava da pronađe delove onoga što je bilo. Kreće na hodoćašće i pokušava da pronađe predmete, ljude, da kod drugih probudi sećanje na ono što je nekada bilo. Međutim, ništa nije kao pre, nema kestenova, nema kasarne, nema škole. Na kraju nema više ni porodice Sam. Kestenove je zamenio bagrem, njegovu kuću neka nova kuća, predmete u kući neki novi predmeti. Tako nestaje i porodica Sam. Sa bolnim jaukom, obeleženi svojim poreklom. U priči Igra, Kiš se pozabavio motivom nasleđa i porodice. Ova priča nam govori o tome da je od svog porekla nemoguće pobeći. Nasleđe je ono što nas oblikuje i čini ljudima. Zbog svog jevrejskog porekla Danilo Kiš se od ranog detinjstva suočio sa odbacivanjem i stradanjem. Međutim, koreni su duboko u svakom od nas i od toga se nikako ne može pobeći.

Danilo Kis, Rani jadi

Poslednju priču, Eolska Harfa, Danilo Kiš je uneo petnaest godina nakon prve verzije romana. Ona predstavlja epilog, razrešenje i prihvatanje neminovnog. Harfa nazvana po grčkom bogu vetra, u ovoj priči je obična električna bandera napravljena od drveta. Pisac ovde personifikuje banderu predstavljajući je kao ljudsko biće, koje pati, žali za tim što je otrgnuto iz šume. Otrgnuto od svoje porodice kojoj se nikad neće vratiti. Ono doživljava preobražaj u očima pisca i postaje eolska harfa. Ovoj harfi nije potreban vetar, ona emituje zvukove koji ako se pažljivije slušaju nose zvuk jednog dalekog prošlog vremena. Slušalac hvata zvukove, u njemu se javlja nada da će se ono što želi svakako ostvariti. Međutim, neumoljivo muzika šalje i one tužne poruke, koje pisac čuje umoran, željan boljeg svetlijeg života.

U ovom romanu fantastično je isprepletano sa stvarnošću. Zbog teškog života Andreas se povlači u sebe i pokušava da maštanjem i dograđivanjem surovog sveta svojim asocijacijama snovima i čežnjama nekako olakša sebi život. On pokušava da zaboravi na monotoniju i surovu stvarnost. On sanjari, kao i svako dete ima razvijenu maštu koja ga vodi tamo gde on sam poželi. On boji sivu stvarnost vrlo živim slikama i bojama. Rat njegovoj porodici donosi raspad i tugu, ali dečak do kraja ostaje pravedan, pun ljubavi i dobrote. Njegova mašta stoji nasuprost grubosti sveta, njegova ljubav nasuprot mržnji, njegov san nasuprot stvarnosti.

Majstorski se Kiš u ovom delu obračunava sa samim sobom i svojim sećanjem. Kroz svaku priču on pokušava da iz delova jedne slagalice sastavi sliku. Slika neće biti lepa, što je i sam pisac znao. Međutim, ta slika je nešto bez čega niko od nas ne može da nastavi dalje. Sećanje je prolazno, ali ga se ne treba odreći. Treba ga ljubomorno čuvati od zaborava. Jer, to je ono što nas čini ljudima.

 

Jo

You may also like...

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *