Juval Noa Harari: Homo deus

Juval Noa Harari izazvao je pravu kontraverzu već svojim delom Homo sapiens, ali kao da mu je to bilo malo pa je objavio i  knjigu Homo deus, koja je odjeknula kao tempirana bomba. U Homo sapiens-u  Harari se bavio ljudskom prošlošću, a u Homo deus-u se bavio onim što nas čeka u budućnosti. Knjiga deluje na samo kao priručnik za budućnost već i koristan bedeker za sadašnjost.

Šta je toliko kontraverzno u ovoj knjizi? I zašto je izazvala toliku pažnju?

Da bi odgovorili na ovo pitanje izložićemo glavne postavke iznesene u ovom delu.

Harari izlaže stav da su se ljudi izborili sa siromaštvom, epidemijom i ratom. Čovek je dostigao dovoljan stepen tehnološkog razvoja da je savremena medicina dovoljno brza i efikasna da neutrališe bilo koju zarazu (virusi i bakterije), da je lokalizuje i obuzda. Navodeći primere uspešne borba protiv takve vrste opasnosti: SARS 2002/3, ptičijeg gripa 2005, svinjskog gripa 2009/10 i ebole 2014, ukazuje da raniji slučajevi “crne smrti“ tj. kuge, velikih boginja ili španske groznice više nisu mogući. Koliko on to uspešno dokazuje možete detaljno pročitati u knjizi. Poenta je da je tehnološki napredak u zadnjih pedeset godina neverovatno ubrzao vreme i da se u okviru tih nekoliko decenija promenilo mnogo više stvari nego ranije za nekoliko vekova. To je osnovna ideja. Samim tim sad smo u stanju da se borimo sa bolestima nivou epidemije, iako imam još uvek velikih izazova u borbi sa kancerom i sidom, ali ove bolseti se ne mogu svrstati u kategoriju na koju Harari ukazuje. Mada, on nesumnjivi misli da ćemo uskoro moći da se izborimo i sa tim izazovima upotrebom nanotehnologije i regenerativne medicine.

Razvojem tehnologije biće prevaziđena i biološka linija siromaštva. Za sve će biti dovoljno hrane, makar za osnovne potrebe. Ranije u istoriji strah od gladi je bio jedan od najvećih strahova, već danas se uglavnom na to ni ne misli. Ovde Harari svakako ukazuje da postoje još neki delovi sveta koji su na ivici gladi, ali da je to stvar političke nestabilnosti određenih oblasti a ne stvarne nemogućnosti da se prehrani stanovništvo. Generalno, već danas, čovek je dobio trku sa gladnim stomakom.

Veliki ratovi su po Harariju prošlost. Nuklearno naoružanje, globalna ekonomska i društvena zavisnost isključila je po Harariju mogućnost totalnog rata. Već sada, ratne područija su izuzetak a ne pravilo. I uvek će biti mestimičnih okršaja i provociranja ali po Harariju čovečanstvo vise neće, ili tačnije rečeno nema ni mogućnost da uđe u velike i totalne ratove. Harari će kasnije u knjizi ukazati kakve opasnosti će pretiti od sajberterorizma i hakerskih ratova, čije posledice mogu takođe biti stravične. Ali tradicionalni ratovi postaju polako prošlost.

Upravo razvoj nanorobota i regenerativne medicine će čoveku omogućiti da produži prosečan životni vek. I da uslovno rečeno čovek dobije bitku sa smrću. Naravno čovek će uvek biti smrtan ali ako se nastavi ovakav sve brži razvoj, čovek će moći da produži svoj prosečan životni vek poprilično. Već za pedeset godina po Harariju, putem regenerativne medicine, obnavljanja ćelija pa samim tim i organa prosečan životni vek će uveliko prevazilaziti sto godina. I ne samo to, to neće biti duga i bespomoćna starost, već će telo i mozak nekoga ko ima osamdeset godina biti kao u tridesetogodišnjaka. Kult mladosti će i fizički biti ostvariv.

Kada čovek pobedi glad, siromaštvo, smrt šta mu ostaje? Ostaje mu da svoj život ispuni srećom. Gde će takav čovek tražiti sreću? I kakva će to sreća biti? Koja zadovoljstva će ga uspunjavati? Čovek će postati homo deus, kreator prirode. Čovek će putem laboratorijskih istraživanja i znanja proizvoditi prirodu oko sebe. Ne samo da će moći da deluje na prirodu oko sebe, nova nauka biće sposobna da vrši tačne prepravke na genima uzimajući u obzir sva predviđanja. Ljudi će moći da biraju svoje potomstvo, mentalne i fizičke karakteristike svog deteta. Biće sposobni da otklone nasledne bolesti budućeg novorođenčeta. U knjizi je podrobno izloženo kakve će sve ovo promene da izazove zahvaljujući tehnološkom razvoju.

Veoma  važan fenomen u ovoj knjizi predstavlja paradoks znanja. Taj paradoks se ogleda u tome da što više informacija obrađujemo, istorija tj. vreme se sve više ubrzava. „ Što je veća količina podataka kojima raspolažemo i što bolje razumemo istoriju, to brže istorija menja svoj pravac i brže naše znanje postaje zastarelo. “ Danas, čovek svakodnevno obrađuje ogromnu količinu podataka, svako predmet njegovog znanja istog momenta kada se učini da je obuhvaćen i shvaćen u konačnosti, tog istog trenutka to znanje postoje zastarelo jer su se već uveliko pojavili nove informacije u vezi tog predmeta. Uvek smo u zaostatku, samim tim i osećaj za vreme i istoriju se rapidno ubrzava. Tehnološka revolucija je uticala i na temporalni točak. 

Kada Harari kaže: „ Istoričari prošlost ne proučavaju da bi je ponovili, nego da bi smo se nje oslobodili. “ Proučavanje prošlosti, otvara nove mogućnosti u sadašnjosti i nove šanse u budućnosti. Harari to pokušava da nam kaže, da bavljenje istorijom nije puko nagomilavanje istorijskih podataka već prilika da bolje razumemo sadašnjost i da utičemo na bolju budućnost.

Harari posmatra istoriju čoveka kroz ideju progresa, to će se najbolje ogledati u daljem tekstu kada bude opisivao budućnost i novog čoveka u takvoj budućnosti. Naravno u pitanju je progres tehnološkog tipa, koji će uticati i već utiče i na biološkom planu.

Vezano za razumevanje ovog prethodnog, pogledajmo osnovnu ideju ove knjige. Ta ideja glasi ukratko da su organizmi algoritmi. Algoritam, inače, predstavlja metod preko koga obavljamo računske operacije. Ideja je da su najnovija istraživanja iz biologije pokazala da je i živi organizam određen jednom vrstom algoritma. Sam gen je algoritam, od jednoćelijskih do višećelijskih organizama, sve predstavlja jednu vrstu formule preko koje se razume njegova priroda i funkcija. To se ne odnosi samo na živu materiju, već i na neživu, kao i na apstraktne entitete poput matematičkih. Teorija algoritma bi trebala da postane ona dugo tražena teorija svega u nauci. Od muzikologije do astrofizike sve se može svesti na teoriju algoritmu. Koliko je ovakva redukcija opravdana ostaje veliko pitanje. Odgovor na to pitanje daje i težinu samim idejama Hararija. Bez obzira na relevantne podatke koje Harari izlaže u ovoj knjizi, nikada nauka nije tako homogena kakao može izgledati na prvi pogled. Treba dakle, dobro sagledati i alternativne naučne teorije koje su naučno relevantne pa se opredeliti za jednu. Mada, ni tako izvršen izbor nije uvek samo izbor zasnovan na naučnim rezultatima, već mnogo šira pozadina stoji iza toga. Ali to je druga tema koja zadire u filozofiju nauke.

Prateći istraživanja koja potvrđuju teoriji evolucije, autor ove knjige odbacuje ideju duše. Duša kao nešto jedinstveno, nedeljivo i celovito ne može da postoji. Evolucija ne priznaje da u nama može postoji nešto jedinstveno i nepromenljivo. Osnovna pretpostavka evolucije je da ništa nije nedeljivo i nepromenljivo. Sve u prirodi se sastoji od delova koji uzajamnim delovanjem vrše određenu funkciju i koji su promenljivi u skladu sa okolnostima. Ništa večno u prirodi ne postoji i koncept duše je potpuno suprotan svemu onome što preko evolucije saznajemo.

To se odnosi i na postojanje nekog jedinstvenog i nepromenljivoj “Ja“. Takva vrsta identiteta ne postoji. I naše “Ja“ se menja vremenom i takođe je sastavljeno od ogromnog broja nagona koji su fiziološki uzrokovani. Nema ideje o nekakvom permanentnom identititetu. To je zabluda koju je plasirao humanizam, kao vere u čoveka. Kako u pojedinca tako i u čovečanstvo generalno.

Ne samo da ostajemo bez duše, onog “Ja“ već po Harariju nemamo ni slobodnu volju. Slobodna volja je takođe priozvod neprikosnovene vere u čoveka. “ Slobodna volja“ je samo koncept. Ona po nauci nije stvarna. U prirodi postoji samo fizikalizam, sve je determinisano ili spontano ali nikako slobodno. Svaki naš izbor i čin je već unapred određen moždanim procesom. Svaki naš, pa i najbanalniji izbor uslovljen je fiziološki, ne postoji nekakva “slobodna volja“ preko koje mi funkcionišemo, ne, sve je povezano u biološkom algoritmu.

Harari se pita, šta je onda to što je izdvojilo ljudsku rasu kao dominantnu? Ljudi su samo jedna vrsta životinja, pa šta je onda učinilo ljude vladarima planete? Koji kvalitet ih je doveo na vrh lanca evolucije? Konkretan odgovor Hararija glasi ovako: „Za tih dvadeset hiljada godina čovečanstvo je stiglo od lova na mamute kopljima s kamenim vrhom do istraživanja Sunčevog sistema svemirskim brodovima ne zahvaljujući tome što nam je evoluirala spretnija ruka ili veći mozak (mozak nam je danas izgleda zapravo manji), nego je ključni činilac u našem osvajanju sveta bila sposobnost međusobnog povezivanja u velikom broju.“(str. 167). Nije nas na vrh evolucionog lanca odvela pojedinačna nadarenost ljudskog bića, već pre sposobnost za saradnju velikog broja ljudi. Ključni faktor je bila sposobnost za organizaciju. Takav organizacioni kvalitet ne samo da je izbacio ljudsku vrstu na sam vrh moći, već taj kvalitet omogućava i vladarima da vladaju nad širokim narodnim masama u okviru same ljudske vrste. Dakle, ako želite da osvojite vlast ili da što duže ostanete u toj poziciji, jedino što treba da vas zanima ne sa koliko ljudi raspolažete već koliko njih je sposobno u organizacionom smislu. Nekolicina ljudi je dovoljan broj da se podigne revolucija, isti broj je i dovoljan da se vlada i manipuliše koliko vam je to potrebno. „Da bi se podigla revolucija, nikada nije dovoljna samo brojnost. Revolucije obično podiže mala mreže agitatora, a ne narodne mase. Ako ste namerili da povedete revoluciju, nemojte da se pitate: „Koliko ljudi podržava moje ideje?“, nego: „Koliko je mojih pristalica sposobno za delotvornu saradnju?““ (str. 169)

Da bi saradnja velikih razmera dobro funkcionisala potrebna imate nekakav sistem u koji ljudi veruju koji im daje smisao. Nekakav zamišljen sistem zapovesti, koji im daje smisao i vrednost. Nekakvu semantičku mrežu. Tu dolazimo do Hararijeve podele stvarnosti na objektivnu, subjektivnu i intersubjektivnu. Objektivna stvarnost je ono što je izvan nas, spoljašnje nama a subjektivna stvarnost je ono što je u nama. Ljudi su skloni da kada utvrde da nešto nije u njima da tome daju objektivnu vrednost. Pa tako olako deo objektivne stvarnosti postaju Bog, novac, nacionalizam i tako dalje. U najvećem broju slučajeva se zanemaruju treći oblik stvarnosti, intersubjektivna stvarnost. I upravo je ova stvarnost najveći pokretač istorije. Sve ono što smo naveli kao primere objektivne stvarnosti, sve to je u stvari proizvod intersubjektivne stvarnosti. Intersubjektivna stvarnost je ona stvarnost koju stvaramo svi mi, zajednička mreža priča i vrednosti kojom učitavamo mrežu značenja. Upravo ta mreža priča daje smisao jednoj generaciji ili epohi. I te vrednosti posmatramo kao objektivne jer želimo da nas smisao ima objektivnu težinu, međutim Bog, novac, ideologije nemaju ni kakav objektivni smisao. Sav smisao smo mi učitali u mrežu značenja preko koje zajednički delimo vrednosti i smisao. Naravno, ta mreža značenja pa i smisao se menja u skladu sa epohom. Jedna intersubjektivna stvarnost važi za jedan istorijski period a druga za drugi. Jedna intersubjektivna stvarnost može trajati i po nekoliko godina do nekoliko vekova. Zavisi od unutrašnje dinamike same epohe. Upravo nam je intersubjektivna stvarnost omogućila da zavladamo svetom, je jedino mi kao vrsta imamo ispletenu mrežu značenja, preko zakona, sila i entiteta koje postoje samo u našim glavama. Moć uobrazilje je ono što nas izdvaja, ovde Harari zvuči pomalo kantovski.

Jedan od glavnih produkata ovakve mreže je i jezik. Snaga jezika je postala još uticajnija kada je prešao u pisani oblik. „Pisani jezik možda i jeste začet kao jedan skroman način da se opiše stvarnost, ali je postepeno postao moćno oruđe njenog preoblikovanja.“ Pisani jezik, jezik vlasti, religije i birokratije, postao je moćno oružje ne samo u oblikovanju stvarnosti već i u njenom kreiranju. Ideja je da jezik birokratije kreira stvarnost. Što je birokratija akumulira veću moć, sve manje obraća pažnju na stvarnost i sve više pokušava da utiče na nju preko birokratije, preko regulacije. Što je najinteresantnije ona i uspeva da preko birokratija i menja stvarnost. Ovo podseća dosta na onu Gebelsovu, sto puta ponovljena laž postaje istina. Ali ne samo da se preko medijske manipulacije ljudi navode da veruju u ono što vlast hoće, već u još dubljem smislu sama birokratija ima moć da preko svog aparata uspostavlja novu stvarnost saobraznu svojim potrebama. Ovo liči na Veberovu vladavinu birokratije.

Recept za uspešnu vlast je ravnoteža između fikcije i istine. Previše insistiranja na fikciji može da potkopa poziciju koju zauzimate, jer realnost ume da se sveti. Sa druge strane, ne možete vladati bez učitavanja fikcije jer je ljudima potrebna iluzija da bi vam verovali ali i da bi funkcionisala čitava zajednica.  Fikcija je nužni deo svake vladavine i svake kulture jer je ona deo mreže značenja. Bez nje, vlast nije moguća. Baš kao sto bez nje nije moguća ni funkcionalna zajednica. Uspešno balansiranje između istine i fikcije je pravi recept za vladavinu.

Svako društvo, svaka kultura ima svoje priče. „Izmaštane priče same po sebi nisu loše – nego životno važne. Bez naših opšteprihvaćenih priča o novcu, državama i korporacijama ne bi moglo da funkcioniše nikakvo ljudsko društvo.” Harari će istaći da su priče u stvari samo alatke a ne vrednosti po sebi. Da ih koristimo zarad oblikovanja i očuvanja određenih društvenih sistema. Mnogi ljudi međutim zanemaruju ovo, i ne primećuju instrumentalnu svrhu semantičke mreže.

Savremena nauka će još dodatno doprineti dominaciji intersubjektivne stvarnosti. Razvojem kompjutera i bioinženjeringa izgubiće se još više razlika između uobrazilje i stvarnosti, jer će ljudi biti sve više u mogućnost da oblikuju stvarnost prema svojim potrebama.

Šta je religija? Religija je po Harariju „bilo koja sveobuhvatna priča koja dodeljuje nadljudski legitimitet ljudskim normama, merilima i vrednostima; ona legitimizuje ljudske društvene strukture tvrdeći da održavaju nadljudske zakone.“ U to spadaju jednako, budizam i taoizam kao i komunizam, liberalizam i nacizam. Zajedničko svima njima da svoj legitimitete traže u nečem nadljudskom. Bilo to neko božansko biće ili energija, bili to prirodni zakoni koji postoje večno i univerzalno ( zakoni dijalektičkog materijalizma, zakoni prirodnog prava, zakoni superiorne rase…) poenta da se čovek poziva na njihov izvor koji važi nevezano za čoveka. A koji je po Harariju upravo čovek izmislio. Čovek je dakle uvek homo religiosus. Pošto religiju zanima pre svega poredak, a nauku moć, religija i nauka čine idealan spoj. Taj spoj se dogodio u spoju moderne neuke i humanizma kao moderne religije. Humanizam je postavio veru u čoveka i njegove vrednosti u centar fokusa, humanizam je religija modernog doba. Izgubili smo veru u nekakvog Boga, i to zamenili verom u čovečanstvo.

Humanizam u politici uzima kao moto „glasač zna najbolje“, uzima se demokratski princip kao validan. Volja većina postaje zakon. U etici vlada utilitaristički i hedonistički princip. Pojedinac treba da gleda da što više uživa u zadovoljstvima. A na kolektivnom planu treba se zalagati za što veću sreću za što veći broj ljudi. U estetici vlada princip da je „lepota u oku posmatrača“. Posmatrači su oni koji nešto određuju kao umetničko delo. Harari hoće da kaže da i ovde vlada demokratski princip lepote. Pozicijom i prirodom umetničkog dela i same umetnosti u Hararijevom delu bavićemo se u posebnom tekstu.

Nauka XXI veka potkopaće temelje humanizma. Liberalizam postaće daleka prošlost. Razvoj tehnologije koja će imati moć da utiče i da predviđa najbolja rešenja u svim oblastima ljudskog ponašanja i funkcionisanja učiniće sadašnje vrednosti zastarelim konceptom. Liberalizam se zasniva na ideji slobodne volje i nedeljive individualnosti, nauka potire takve ideje. Postoje samo geni, hormoni i neuroni uokvireni fizičkim i hemijskim zakonima.

Budućnost koja nam je pred vratima učiniće to da će ljudska bića biti nekorisna u ekonomskom i vojnom smislu. Tehnologija će potpuno preuzeti funkcije čoveka u oblasti ekonomije i vojske. To će sam čovek dozvoliti jer će putem tehnologije ovakvo rešenje biti daleko efikasnije i bezbednije. Druga velika stvar, sistem će vrednost pronalaziti samo na kolektivnom nivou, pojedinac će biti zanemaren ako ne bude u službi samog sistema. Jedine individue koje će imati funkciju u ovakvom sistemu činiće malobrojnu elitu koje će posedovati tehnološko znanje. Većina stanovništva biće potpuno beskorisna.

„Nove religije se verovatno neće pojaviti iz avganistanskih pećina ni bliskoistočnih medresa, nego iz naučnih laboratorija.“ Sve će biti zasnovano na algoritmima i genima. Iz ovoga će proizići sledeća dva učenja tj. religije. Jedno učenje je tehnohumanizam. Takvo učenje tvrdi da je homo sapijens prevaziđen koncept. Putem tehnologije stvorićemo novog čoveka – homo deusa. Usavršenog čoveka putem genetskog inženjeringa, nanotehnologija i interfejsa koji povezivati mozak i kompjuter. Lekarima, psiholozima i klijentima postaće primarno ne rešavanje mentalnih problema nego poboljšanje  već postojećih mentalnih procesa. Zato je takozvana pozitivna psihologija grana koja je najviše u razvoju danas. Imaćemo na raspolaganju mnogo više mogućnosti nego do sada za razvijanje sopstvenih potencijala.  Druga religija koja će obojiti našu sutrašnjicu je dataizam. Ova religija podataka tvrdi da se čitav „svemir sastoji od podataka i da je vrednost svakog fenomena ili entiteta određena njegovim doprinosom obradi podataka.“ Najefikasniji sistemi za obradu podataka biće i najviše vrednovani. A takvi sistemi biće tehnološki entiteti a ne ljudi. Velika količina informacija koju treba pravilno selektovati i instrumentalizovati sve više izmiče iz mogućnosti ljudskih sposobnosti. Mašina za razliku od čoveka je mnogo efikasnija i tima će preuzeti sve više funkcija. Zahvaljujući time, i sam vrednost tehnologije postaće primarna u odnosu na čoveka. Jedini ljudi koji će imati vrednost biće homo deusi, malobrojna skupina visoko kvalifikovanih pojedinaca koji poseduju određeno tehnološko znanje u okviru sistema. Oni će biti kreatori novog svetskog poretka u kome će mašine vladati umesto ljudi. Vrhovna vrednost novog poretka biće protok informacija.

Veliki deo svojih funkcija predaće tehnologiji koja ga okružuje. Već sada mobilni telefon obavlja enorman broj funkcija koja su ranije bila nezamisliva da će biti prenesena na artifakt. Mi sami, svesno i nesvesno, svakog dana predajemo što više funkcija tehnologiji da obavlja poslove za nas. Na dobrovoljnoj bazi se pretvaramo u potpune invalide. Postajemo efikasniji kao subjekti u izvršavanju svakodnevnih zadataka. Mađutim, po Harariju savremenom čoveku je toliko opala sposobnost koncetracije i fokusiranosti da je čovek potpuno nesposoban za bilo šta što zahteva koncetraciju na više od pet minuta. Već danas čovek može samo da prati uglavnom lake filmove sa bržom radnjom, o nekakvom čitanju knjiga da ne govorimo. Eventualno neki laki trileri, i to je previše zahtevno. Posle najviše deset minuta, čovek ostavlja knjigu i hvata se za telefon da vidi da li mu je nešto promaklo na društvenim mrežama. Savremeni čovek je postao nesposoban i da “ubija“ vreme čitajući knjigu, a kamoli da čita sa intelektualnim i duhovnim naporom. Tamna strana tehnološkog napretka napretka biće gubitak gubitak koncetracije, gubitak emotivne potrage koju će nam suflirati tehnološki algoritmi, i na kraju ne gubitak umetnosti već gubitak produktivnog umetničkog akta. Sam umetnik kao subjekt biće potpuno suvišan jer će svu potrebnu umetnost stvarati mašine. Više o poziciji sam umetnosti u XXI veku bavićemo se u tekstu koji smo već najavili.  

Šarl

You may also like...

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *