Ana Karenjina: Sećanja Vronskog

Tema ovog teksta je novi ruski film Ana Karenjina: Sećanja Vronskog, koji je režirao Karen Šahnazarov. Počeo bih od jedne zamerke u samom prevodu naslova filma. Naslov filma Анна Каренина: История Вронского na srpski jezik je preveden kao Ana Karenjina: Sećanja Vronskog. Mislim da je istorija Vronskog mnogo bolji prevod nego sećanja Vronskog. Zastupam takvo mišljenje jer u ontološkom smislu reč istorija ima dublje značenje od reči sećanje. Ana Karenjina za grofa Vronskog nije samo sećanje, već je ona njegova istorija. Reminiscencija na Anu Vronskog određuje imanentno i čini Karenjinu neodvojivim delom njega. Ona utiče na njega i ako nije više fizički prisutna. U samom filmu Vronski priča sa Karenjininim sinom i govori mu da je ona i dalje prisutna tu pored njega. Počinje da je doziva Ana! Ana! dok ga njen sin posmatra sa nerazumevanjem jednog mladog čoveka, koji još nije doživeo ono što je Vronski iskusio sa Anom. Vronski ne doziva Anu zato što je poludeo pa mu se ona priviđa, već zato što hoće da pokaže mladom doktoru da je Ana i dalje deo njega i da fundametalno određuje njegov život. Ana je njegova jedina istorija u punom značenju te reči. Zato smatram da bi bolje bilo da se zadržao bukvalistički prevod originala, Ana Karenjina: Istorija Vronskog.

Možemo preći sada na sam film. U pitanju je priča o ljubavi Ane Karenjine i grofa Vronskog, ispričana iz perspektive samog grofa, koju on priča sinu Ane Karenjine. U Mandžurijskom ratu, ratu između Japana i Rusije, Vronski biva ranjen i poslat na lečenje. Igrom sudbine lekar koji mu je dodeljen je mladi pukovnik Sergej Karenjin, Anin sin. Dok traje lečenje Vronskog, Sergej traži od grofa da mu ispriča priču o Ani Karenjini  iz njegovog ugla, ugla čoveka koji je jedini zaista voleo njegovu majku. Sergejev slučajni, ali istovremeno sudbinski susret sa Vronskim, navodi mladog lekara da prizna da je mrzeo Vronskog iz dna duše. Čak je i kupio revolver da ga ubije prvom prilikom kada ga sretne. Istovremeno je mrzeo i Anu, svoju majku jer je smatrao da ga je ostavila zbog Vronskog. Međutim, vrlo brzo je uvideo da je sve što je znao o majci saznao od ljudi koji su je mrzeli. Od njegovog oca i celokupnog tadašnjeg društva u kome se kretala Ana. Vronski počinje priču po svom sećanju koju priča mladom doktoru.

Šta simboliše Ana Karenjina? Ona predstavlja prikaz slobodne i dostojanstvene žene, koja je zbog ljubavi žrtvovala svoj ugled, a na kraju i svoj život. Izgubivši ugled u socijalnom smislu nije izgubila svoju ličnost i slobodu. Ostala je do kraja verna svojoj ljubavi. Živela je u društvu koje je ispunjeno mimikrijom, sa licemernim ljudima i mužem formalistom, nesposobnim za svaku istinsku emociju. Muž predstavlja njen antipod, što je u ovom filmu lepo istaknuto. Njemu je važan ugled, i spoljašnje dostojanstvo koje priznaje društvo u kome se kreće. On je lišen istinske emocije i sposobnosti za empatiju. Ana je suprotan karakter, predana do kraja onom jedino istinski vrednom unutrašnjem dostojanstvu i istovremeno zgrožena svakim oblikom licemerstva. Ona je iskreno predana istinskim osećanjima koja ispunjavaju njenu dušu. Ana je dala svojoj duši krila koja su zapanjila i zgrozila puritanski moral zajednice. Ona je dozvolila sebi da voli uprkos konvencijama koje su govorile drugačije. Ona je heroina ljubavi i slobode (možda kod nje i ne postoji razlika između ova dva), pa je samim tim u takvim okolnostima morala da strada.

Anu Karenjinu izuzetno igra ruska glumica Jelizaveta Borjaskaja. Ona oslikava Anin karakter besprekorno. Sva specifična lepota koja  se ocrtava kroz njenu ljubav i patnju dolazi do punog izraza u igri ove glumice. Dostojanstvo i prkos iskombinovani sa ženstvenošću unose retko viđenu dozu plemenitosti u lik Ane Karenjine u izvedbi ove glumice. U njenom pogledu se ne ocrtava samo pogled jedne žene, već i pogled jedne sudbine koja će odrediti kako lik same Ane, tako i sudbinu grofa Vronskog.

Grofa Vronskog vrlo uspešno igra glumac Maks Matvejev. Predstava jednog aristokrate i džentlmena Rusije devetnaestog veka na sjajan način je prikazana kroz glumu ovog ruskog glumca. On u filmu igra džentlmena i ljubavnika, nekoga koga Anina energija i ljubavni zanos obuzimaju i vode u jedu krajnost kojoj se on prepušta bez razmišljanja. U samom odnosu dvoje ljubavnika vidi se Anina dominacija i njegova nemoć, a i želja da se toj dominaciji ne odupre, već da joj se do kraja prepusti.

Što se tiče režije na moderan način i uz savremena tehnološka dostignuća ispričana je uspešno jedna priča iz prošlih vremena. Visoka produkcija i dosta uloženog novca su vešto kanalisani kroz dobru priču i to ovaj film čini vrlo uspešnim. Bez dobre priče nema ni dobrog filma. I to ne može nadoknaditi nikakav uloženi novac.

Uzimajući sve ovo u obzir dobro je što ovakvi filmovi postoje i što njihovo snimanje i prikazivanje ne zavisi od broja publike koja će gledati ovaj film. Pogotovo je dobro što stvarni uspeh ovog filma neće zavisti od nekakvih sajtova koji služe za ocenjivanje i preporuke filmova. Autoritet mase i opšteg glasa ne igra nikakvu ulogu kada su u pitanju ovakvi filmovi. Uostalom, da li takav volonté générale može uopšte da bude merilo vrednog u umetnosti? Što se mene tiče, svakako da ne može. U suprotnom bismo samo mogli da pričamo o kraju ili smrti same umetnosti.

Na kraju bih pohvalio i postojanje Art bioskopa Kolarac, jednog od retkih mesta gde možemo pogledati filmove ovakvog tipa, a često prisustvovati tribinama koje se odnose na neki konkretan film. Ovakvi filmovi i ovakva mesta predstavljaju poslednju odbranu umetnosti pred totalitarizmom savremenog common sense-a. I zato vam Džabaletan preporučuje ovaj film.

Ars gratia artis.

Šarl