Andrej Tarkovski – Umetnik nad umetnicima

Poeziju, kao i svaku umetnost, nije moguće prevesti – Andrej Tarkovski

Andrej Tarkovski

Sama fabula Nostalgije Tarkovskog počinje komentarisanjem Puškina u zamračenom prolazu maglovite banje na severu Italije. A pre toga, samo ikone koje su prepoznatljive po svom stilu oslikavanja da pripadaju pravosljavlju, i ruski divlji predeli sa decom i poljem punim cveća. Žene kleče po podovima crkve, mole se, plaču i preklinju nekog ko ima ruke vrednije od njihovih, za životnu sreću ili za ljubav, ili za uspešnu trudnoću.

Simbol majke kao najveće žrtve u istoriji i najlepše beskonačne ljubavi ovde se provlači i ostaje u kadrovima kamere, koja zastaje na jedinoj ženi koja ne može da se poveže sa celokupnom verom oko nje i bolom oko nje. Ona se pretvara i predstavlja kao cinična, ali dosta kasnije vidimo da je gladna i žedna ljubavi od strane jednog čoveka, i da je ništa toga ne može spasti, a ni pomoći joj…njoj je prosto, podeljena loša tura što se tiče nadanja o sreći sa jednim umetnikom koji je zaslepljen svojim životom i svojim stvaranjem. Ona je frustrirana i jedva uspeva da se izbori sa činjenicom da njega ne zanima ni njen izgled, ni njena lepota, ni njeno čitanje prevedenog Puškina. Sve što ona radi, radi da bi mogla njega bolje razumeti i bolje se sa njim povezati, što je apsurdno i pogubno po nju. On joj govori da ona nije Ruskinja i da, stoga, ne može razumeti ni Puškina ni ništa što je njihovo, pa tako ni ljude, ni običaje. Tu dolazimo do činjenice da koliko god bili mi između sebe drugačiji i različiti, postoje stvari koje su nam univerzalne…imamo univerzalne motive nade, vere, majke kao najvišeg bića, biblijske motive muškarca i žene. Koliko god bilo nemoguće prevesti nečije reči i nečije stihove, te opisati nečiju sliku ili film, dolazimo do univerzalnosti osećanja koju svi osećamo pri pogledu na Mikelanđelovu Pijetu, pri slušanju beskrajnih tonova Bitlsa iz šezdeset osme, i svega sličnog… Umetnost nije nešto što možemo prevesti na univerzalni jezik, ali je nešto što svi možemo osetiti.

Tarkovski NostalgijaZatim, pojavljuje se čovek koji je proglašen za ludaka jer je zatvorio sebe i svoju porodicu na dug period u porodičnoj, sada napuštenoj, kući, i kaže da ima svoje razloge zašto je to uradio i zašto živi tako kako živi… Poslednje scene sa njim nam prenose pomešana osećanja jer on priča na sav glas ljudima oko sebe kako su – ljudi, proglašeni ludacima – ludi upravo zbog svih zdravih i normalnih koji šetaju slobodno i ponose se svojim stilom života i takozvanim normalnim kapitalističkim normama. On se ubija nakon tog svog govora i biva zauvek zaboravljen, kao i sve žrtve koje su sa idealima rado prekinule svoj život i pokušale ostaviti neki trag i neku opomenu vama, meni, svima. Umetnik, koga pratimo sve vreme, pokušava da ovog ludog čoveka dokuči do kraja i da izvuče od njega najlepše što može izvući – neku novu lekciju i neko novo nadahnuće i razumevanje. Prolazimo i kroz neke scene iz umetnikovog ruskog života, vidimo obrise njegove porodice, kao najsvetije zajednice, pa se vraćamo na njega i gledamo ga kako luta po naizgled napuštenim predelima Italije, te govori samom sebi o tome…kako su neizgovorena osećanja nemoguća za zaboraviti. Njega muče sopstvene reči i sopstveni način življenja, i kao da ne može da se izbori sa svim utopističkim idejama koje su mu predložene i koje mu se pružaju. On je čovek rastrzan između juče, sada i sutra, pa predstavlja klasičnog isklesanog čoveka sa kojim se možemo povezati u svim scenama njegove tišine.

Svaki početak i kraj umetnosti filma kao da i počinje i završava se jednim čovekom – Tarkovskim. Dalje ne bih imala ništa više da dodam, osim možda to, da se možete smatrati poznavaocem filmova ako uplovite u duboko razumevanje ovog stvaraoca filmova, koji stvara svoj svet i preživljava u njemu, te na taj način, predstavlja sam koncept umetnika i svestranog čoveka koji je sposoban duboko zaći u ljudsku suštinu i psihu. Postoji i takozvana lirska povezanost izmedju Bergmana i Tarkovskog, o kojoj ćemo jednom pisati, a mnogi će potvrditi da kao što: nema plavog neba – nema plavog mora, upravo tako – ako nema Bergmana – nema ni Tarkovskog. I obrnuto.

 

 

Sara Tovilović



Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *