Chernobyl – Zona isključenja
Fantastična mini serija Černobilj, koja je odjeknula širom sveta, prethodnog vikenda je završena. Prikazana je i poslednja epizoda nakon koje ne prestaju komentari i sležu se užareni utisci. Svakako da je prosečan gledalac oduševljen tematikom, naročito jer se o ovoj temi jako malo znalo među običnim svetom. Spakovano potresno iskustvo u svega pet epizoda. Potrebno je mnogo više govoriti o ovakvim katastrofama kako se one više nikada ne bi ponovile.
Svet je tog 26. aprila bio u klopci sopstvenog ludila. Nuklearna energija u sred koruptivne i nekompetentne nomenklature pretnja je samouništenju ljudske vrste. Mada, s obzirom na protivprirodne grehe koje je čovek učinio svojoj planeti veliko je pitanje koliko je to samouništenje loša opcija. Posmatranje šire slike jasno govori da je čovečanstvo najveći teret sopstvenom habitusu.
Naglasio bih da je mini serija postala najbolji i najuzbudljiviji oblik TV industrije. Film, naročito ukoliko možemo reći da je odličan, uvek prekratko traje. Sa druge strane, serije se bez izuzetka razvodne i ne uspevaju da održe kvalitet, tenziju i uzbuđenje. Ovakav format sklopljen u pet jednočasovnih epizoda savršen je način da se na kvalitetan način ispriča šta se ima reći, a da gledalac dobije svoju dozu čekanja sledeće episode. Upravo to su scenaristi serije Černobilj uradili. Na sjajan način, bez gomile nepotrebnih scena i dijaloga, približili su gledaocima jednu od najpotresnijih priča modernog doba.
Tog 26. aprila jezgro četvrtog reaktora nuklearne elektrane otišlo je u vazduh, noseći sa sobom enormnu radijaciju. Serija sjajno govori o neznanju stanovništva Pripjata, grada udaljenog stotinak kilometara od Kijeva na severu uz samu granicu Ukrajine i Belorusije, o razornom nuklearnom monstrumu koji obitava u njihovom komšiluku. Pripjat je inače bio osmišljen kao grad ponosa SSSR-a, sa stanovništvom prosečne starosti 26 godina, sa mnogo mladih parova i male dece. Međutim, tog aprila nestao je grad, nestali su ljudi, njihovi planovi i budućnost na tom mestu. Ostala je samo uspomena, prazne zgrade i zarđale ljuljaške visoko radioaktivne do današnjih dana. Danas se u takozvanu Zonu isključenja može ući kao turista i po onome što znam nije potrebno nikakvo zaštitno odelo. Međutim, neophodna je odeća dugih rukava i nogavica, tako da je sve osim šaka i lica zapravo pokriveno. Trava, reke, šume, pa čak i ribe su radioaktivne. U Zonu isključenja ulazite naravno sa potpisom da to radite na sopstvenu odgovornost i uz pratnju vodiča. Sada na samo nekoliko metara od stare nuklearke grade novu nuklearnu elektranu, uz pomoć donacija uglavnom iz evropskih fondova.
Odlika tog sovjetskog sistema oslikana je korupcijom i jezivim foteljašima koji ne prezaju apsolutno ni od čega zarad samopromocije i unapređenja. Strah ljudi, stručnjaka i naučnika od KGB-a i njihovih hijena zaista je zastrašujuć. U trenucima kada preti nestanak Ukrajine i Belorusije sa nekih pedesetak miliona ljudi koji žive na tom području i uz pretnju mogućnosti da ništa i niko na tom području ne bi mogao i moglo da živi narednih nekoliko desetina hiljada godina, KGB mašinerija radi pre svega na zaštiti curenja informacija i na strogom kontrolisanju ljudi koji su uključeni u proces spasavanja šta se spasiti može. Ne ulazim u tumačenja serije pod parolom zapadna propaganda, ali zaista je neophodno, ponoviću se, više govoriti o ovakvim stvarima. Uz prilog ovoj tvrdnji ide i potpuna nepoznanica oko broja žrtava u samoj akciji saniranja katastrofe, kao i magla oko broja žrtava od posledica radijacije u vremenu nakon havarije. Na kraju, ne smemo zaboraviti ni Fukušimu 2011. godine, iako je ovaj drugi i za sada poslednji nuklearni incident u istoriji prošao sa daleko manjim posledicama.
Priča je potresna i veoma uznemirujuća sa jezivim scenama opekotina, istrebljivanja životinjskog sveta i panike apokaliptičnih razmera. Serija je snimljena izuzetno kvalitetno približavajući istorijski trenutak na način da gledalac, poput mene, ima utisak da se radi o naučno-fantastičnoj priči iako je u pitanju najrealnija moguća ljudska tragedija. Serija je digla dosta prašine i ova tematika je makar za trenutak u centru pažnje. Problem sa bitnim temama je što one, poput onih nevažnih, traju maksimalno nekoliko dana. Verujem da je većina ljudi već pogledala seriju i nadam se razmeni različitih mišljenja i utisaka o njoj. Tema je važna, a način na koji je priča predstavljena može biti predmet rasprave. Lično sam potrešen, ali utisak o seriji je nadasve pozitivan.
ATaK
